Radni logori i “sabirni centri” u kojima bi režim skupljao “nepodobne” građane i političke protivnike nisu izum nacista i postojali su još u 19. veku. Ipak, tek je Treći rajh ove zatvore pretvorio u masovne klanice i mesta za sistematsko istrebljenje nepoželjnih etničkih grupa, kao i čitavi naroda.

Iako je ova monstruozna ideja sigurno postojala od samog starta, prvi nacistički logori nisu predstavljani kao mesta uništenja već kao “radni kampovi” gde će se zarad “opšte sigurnosti” izolovati svi nepodobni pojedinci. Formirani su odmah po dolasku nacista na vlast.

Radni logor za “neposlušne Nemce”

Došavši na vlast u Nemačkoj 1933. godine nacisti su odmah pristupili stvaranju koncentracionih logora. Tako je, na inicijativu predsednika pruske vlade i šefa pruske tajne policije Hermana Geringa formiran prvi logor na teritoriji nacističke nemačke – Dahau.

Koncentracioni kamp je otvoren na mestu napuštene fabrike municije kod srednjeovekovnog grada Dahaua, oko 16 kilometara severoistočno od Minhena u Bavarskoj na jugu Nemačke.

Interesantno je da je čitav projekat izveden prilično javno. Hajnrih Himler, tadašnji šef policije u Minhenu, prilikom otvaranja logora novinarima je izjavio da ovaj zatvor može da primi do 5.000 osoba i opisao ga je kao “prvi logor za političke zatvorenike” koji će se koristiti da se vrati mir u Nemačkoj.

koncentracioni logor Ravenzbrik
wikipedia/BUNDESARCHIV

Logor Dahau je počeo sa radom 22. marta 1933. samo nekoliko sedmica posle Hitlerovog dolaska na vlast, dolaskom oko 200 zatvorenika iz zatvora Štadelhajm i tvrđave Landsberg. Ironično, upravo je Landsberg bio mesto u kome je Hitler bio u zatvoru i gde je tokom zatočeništva napisao “Majn kampf”.

Prvi logoraši bili su politički protivnici Adolfa Hitlera i njegove nacionalsocijalističke nemačke radničke partije. Prvi na toj listi bili su komunisti koje su nacisti optužili da žele da izazovu građanski rat nakon požara koji je 27. februara 1933. unišio zgradu Rajhstaga.

U ovoj grupi našle su se i vođe raznih sindikata, čelnici socijaldemokrata koji su učestvovali u “rušenju nove vlasti” kao i mnoge javne ličnosti i intelektualci koji su otvoreno govorili protiv Adolfa Hitlera. Među prvim zatvorenicima bilo je i homeseksualaca, kao i pripadnika Jehovinih svedoka.

Iako su svi oni načelno korišćeni kao radna snaga koja je radila na proširenju logora, prva ubistva počela su nedugo po otvaranju.

Nakon usvajanja Nirnberških zakona 1935. kojima je institucionalizovana rasna diskriminacija u Dahau su počeli da pristižu Jevreji, Romi i pripadnici drugih nepodobnih nacionalnih manjima. Od 1936. vlast nad logorima preuzeo je Rajhfirer SS trupa Hajnrih Himler i SS odredi mrtvačkih glava.

Logor u kome su nacisti “učili da ubijaju”

Pixabay

Dahau je služio kao prototip i model za ostale nacističke koncentracione logore. Njegovu osnovnu organizaciju, raspored i planove zgrada je projektovao komandant Teodor Ajke i primenjen je na ostale kasnije kampove.

Nakon otpočinjanja rata, u Dahau su dovođeni i zatvorenici sa porobljenih teritorija, kao i ratni zarobljenici. Uz hiljade drugih jugoslovenskih logoraša, u Dahau su bile zatočene mnoge ugledne ličnosti srpske nacionalnosti. Među njima su bili najpoznatiji velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve Patrijarh srpski Gavrilo i episkop Nikolaj Velimirović.

Oko 200.000 ljudi bilo je u Dahau od njegovog otvaranja 1933. do oslobođenja 1945. godine. Veruje se da je 25.613 zatvorenika umrlo u glavnom logoru i još oko 10.000 u okolnim logorima uglavnom od bolesti, neuhranjenosti i samoubistava. Početkom 1945. pojavila se epidemija tifusa pre njegove evakuacije, od kojeg je umrlo veliki broj slabijih zatvorenika.

Uz mnogo veći logor Aušvic, Dahau je postao simbol Holokausta i jedno od prvih mesta gde je zapad video nacističku brutalnost i shvatio razmere istrebljenja.