Oliv Mej Kelso King bila je vozač ambulantnih kola Srpskog saniteta na Solunskom frontu, u toku Prvog svetskog rata. Odlikovana je Ordenom Miloša Obilića za hrabrost i Ordenom Svetog Save.

Život razmažene bogatašice promenila je da pomogne Srbiji

Oliv King je rođena u bogatoj sidnejskoj porodici milionera ser Kelso Kinga i njegove žene Irene. Školovala se u Engleskoj školi za devojčice u Sidneju, a kasnije i u Nemačkoj. Bila je avanturistkinja i bavila se planinarenjem. Pored toga bavila se klizanjem, tenisom, surfovanjem…

Hrabru Australijanku koja je u mladosti vozila reli trke, početak Velikog rata zatekao je u Engleskoj. Rešena da pomogne i podrži ratne napore Saveznika, dobrovoljno odlučuje da postane vozač ambulantnih kola.

UMRLA LEČEĆI SRBE OD TIFUSA: Lepa engleska doktorka koja je NAŠEM NARODU POKLONILA SRCE

Kako je vojska kupila sva vozila, Oliv je od svog novca uzela polovni kombi, preuredila ga za potrebe ambulantnog vozila i nazvala “Slonica Ela”. Početkom 1915. godine pridružila se Savezničkoj poljskoj sanitetskoj službi, a zatim je prešla u Bolnicu škotskih žena.

Ovu bolnicu osnovale su Škotske žene po ugledu na slične bolnice u Francuskoj, Rusiji… Bolnica je imala za cilj pomoć vojnim snagama saveznika širom svih frontova na kojima se ratovalo u Evropi, a posebno Kraljevini Srbiji, budući da se nakon balkanskih ratova ušla u novi rat manje naoružana, manje pripremljena i sa nedovoljnim sanitetom.

Nju su voleli vojnici, ona je volela Srbiju

Pripadnice Bolnice škotskih žena u Šumadiji 1915. godine, Foto: Wikipedia

Sredinom maja 1916. godne, Kelsovoj se ukazala prilika da bude vozač u srpskoj vojsci na Solunskom frontu, koji je nastao 1915. godine kao pokušaj saveznika da pomognu srpsku vojsku. Tako se pridružila jedinici pukovnika dr Romana Sondermajera, koji nakon smene dr Lazara Genčića 1916. godine, postaje načelnik saniteta Vrhovne komande.

Vozila je ambulantna kola sa registarskom tablicom broj 3. U aprilu 1917. godine unapređena je i proglašena narednikom.

LEKAR KOJI JE STAO SMRTI NA PUT: Došao je u Valjevo kada su iz njega svi bežali, rizikovao jeziv kraj i IZLEČIO SRBE OD STRAŠNE BOLESTI

U međuvremenu je naučila i srpski, a priča kaže da je bila omiljena među vojnicima i izbeglicama jer je bila šarmantna, duhovita i uvek dobro raspoložena. Prema rečima pukovnika Sondermajera, mnogi vojnici bili su zaljubljeni u nju, ali pre svega su bili impresionirani njenom hrabrošću i vedrim duhom.

Izuzetno junaštvo pokazala je tokom velikog požara u Solunu koji su slučajno izazvali francuski vojnici 18. avgusta 1917. Vozila je dvadeset sati bez prestanka, prevozeći ljude na sigurno. 

Velika i nakon rata

Oliva Kelso King i njena “Slonica Ela”, Foto: Wikipedia

Kao i mnogi koji su na ove prostore došli kao dobrovoljci, nakon rata Oliv nije želela da napusti Srbiju. Krajem 1918., uz velikodušnu pomoć bogatog oca i građana Sidneja, otvorila je sedamnaest mobilnih kantina za pomoć najugroženijim Srbima, obezbeđujući im lekove, hranu i odeću.

Njen otac je osnovao fond za otvaranje kantina. Sakupljeno je više od 10.000 funti. Kantine su otvorene u Beogradu, Kraljevu, Nišu, Kragujevcu…

TIHI SVEDOK NAŠEG STRADANJA: Holanđanin koji je spasao Srbe, a koga je SRBIJA ZABORAVILA

Krajem 1920. godine kantine su prestale sa radom, jer više nije bilo potrebe za njima. Oliv je preostali novac iz fonda dala Beogradskom univerzitetu, Dečijoj bolnici u Sremskoj kamenici i humanitarnim organizacijama u Sarajevu.

Svoju misiju je završila i vratila se u rodni Sidnej. Pre toga, “za ljubav prema Srbima i humanitarni rad” kralj Aleksandar joj je dodelio kraljevski Orden Svetog Save.

Gošća na svadbi kralja Aleksandra

Po povratku u Australiju Oliv King je bila aktivan član organizacije “Girl Guides Australia”, gde je između ostalog, držala govore o iskustvu stečenom u toku rata. Do kraja života se bavila humanitarnim radom. Nikada se nije udavala.

Srbiju je posetila još samo jednom, kada je, na poziv kralja Aleksandra sa roditeljima prisustvovala njegovom venčanju sa kraljicom Marijom.

Oliv se preselila u Melburn 1956., gde je i umrla 1. novembra 1958. godine.

O životu Oliv Mej King najviše se saznalo iz brojnih pisama koja je iz Srbije slala ocu i sestrama. Njih je nakon njene smrti objavila je njena sestra, istoričarka Hejzl King u knjizi “Jedna žena u ratu”.