Svoju ratnu priču portalu Dnevno.rs pre tri godine ekskluzivno je ispričao Mirko Morić, borac za oslobođenje Srbije u Drugom svetskom ratu. Danas, na Dan pobede nad fašizmom, objavljujemo je ponovo u znak poštovanja prema Mirku koji je preminuo 2016. i svim hrabrim muškarcima i ženama koji su učestvovali u oslobođenju naše domovine.

Zabranjeno svako kopiranje i prenošenje ovog teksta ili nekog njegovog dela bez linkovanja ka portalu Dnevno.rs na početku teksta.

Mirka je početak rata zatekao u Šibeniku, gde ga je porodica poslala da u stričevoj radnji uči trgovački zanat. A onda je počela okupacija, ali ne nemačka, već italijanska.

– Italijani su svakoga jutra na jednom trgu u gradu podizali zastavu, a posle podne je skidali. Postojala je naredba da toj ceremoniji mora da se prisustvuje i zastavi salutira fašističkim pozdravom. Naša direktiva je bila da to bojkotujemo. Svakoga dana bilo je sve više ljudi koji su dolazili na trg, ali su odbijali da pozdrave zastavu. Italijane je to strašno nerviralo, pa su hapsili pojedince, ali nisu znali šta bi sa njima, pa su ih brzo puštali, a bojkot je svakog dana bio sve veći – prepričava stari borac scenu iz okupiranog Šibenika.

KAKO SAM POBEDIO HITLERA: Čekajući da nastupi čas smrti, mislio sam samo na majku

Mirko je svoju borbu u Drugom svetskom ratu počeo još ’41 godine kada su ga, kao mladog SKOJ-evca, uhapsili italijanski okupatori i poslali u zatvor u kome je proveo 14 meseci svakodnevno trpeći ispitivanja i batine.

Ništa nikada nisam priznao. Pamtim da se ispitivač jednom toliko iznervirao da me je mašinom za pisanje udario po glavi. Strašno sam krvario, a njih nije bilo briga. Vratili su me u ćeliju i ostavili tako. Jedan stražar mi je doneo mokru krpu i isprao mi je ranu. Taj čovek mi je, rizikujući sopstvenu bezbednost, mnogo pomogao – priseća se Mirko i dodaje da mu je dobrota tog čoveka verovatno tada spasila život.

U leto 1943. godine konačno su ga pustili, da bi samo nekoliko meseci kasnije Italija kapitulirala u Drugom svetskom ratu. Tada je za Mirka, mladića od dvadesetak godina počeo pravi rat. Pridružio se partizanima i u borbama bio do maja 1945. godine. Učestvovao je u Kninskoj i Ličko-primorskoj operaciji, a sa saborcima je u maju ’45 stigao i do Trsta.

Amerikanci i Englezi bili su katastrofalni saveznici

Deveta dalmatinska brigada u kojoj je bio Mirko je oslobađala mesto po mesto i preko Hrvatske stigla sve do Trsta. Seća se, da su u tom trenutku u svojim redovima imali i dosta kažnjenika, ljudi koji su sarađivali sa okupatorom i koji su bili kažnjeni time što su morali da im pomažu kako bi dobili pomilovanje.

– Kada su u Trst došli Amerikanci i Englezi, sve su poremetili. Napijali su se, a mi smo o svemu morali da vodimo računa i brinemo. Plus, ponašali su se veoma neprijateljski prema nama. Dešavalo se da zarobljavaju naše kurire, da ih ispituju, pa da komandanti moraju da idu da traže da ih puste – seća se Mirko “saradnje” sa Zapadnim saveznicima.

Ako bi trebalo da izdvoji jedan trenutak kada ga je zaista bilo strah i kada je pomislio da će poginuti, Mirko kaže da bi to bio događaj koji se zbio, ironično, neposredno po završetku rata.

– Dobili smo naredbu da zarobljene Nemce sprovedemo do Rijeke. Zamislite, nas 300 da do tog mesta odvede peške 10.000 Nemaca! Niko od nas nije znao jezik, oni su počeli da se rasipaju, da pokušavaju da pobegnu, a nas jednostavno nije bilo dovoljno da ih zadržimo. Da su hteli, mogli su da nas zadave, da nas razoružaju, niko to ne bi mogao da spreči! Neki su na putu popadali od iscrpljenosti, neki i jesu pobegli, ali je, čudom, sve prošlo bez većih incidenata – pripoveda hrabri čovek.

Razgovarao sam sa prijateljem, a sledeće sekunde on je bio mrtav

O surovosti rata i stvarima koje je video Mirko i danas, više od 70 godina posle ovih strašnih događaja, nerado priča. Neke stvari, kaže, bolje je ne pamtiti.

Bila je zima, januar 1945. godine, zemlja smrzla tako da nijedan kamen ne može da se izvuče. Nas dvojica pokušavamo da se zagrejemo i pričamo o životu za vreme okupacije. A onda, samo sam u jednom trenutku čuo neko šuštanje kroz vazduh. Ono što sam video bilo je kao na filmu – po licu mog prijatelja se pelo crvenilo, sve dok nije došlo da čela, a onda je nazad išlo žutilo. Bio je na mestu mrtav, deo granate ga je pogodio u potiljak – priča Mirko i dodaje da je baš tog dana stigao dopis da se ovaj čovek vrati jer je bio potreban negde drugde.

Komandant nije poslao kurira na položaj odmah, već je pomislio da provede tu još jednu noć, pa ujutru da ide. A onda je već bilo kasno.

DAMA POBEDE: Ekskluzivna ispovest partizanke Kice, prve žene koja je NA TENKU UŠLA U OSLOBOĐENI BEOGRAD (FOTO)

Danas hodamo ulicama i verovatno gazimo preko nečijih grobova

Pukovnik Morić više i ne pamti sve saborce koje je u borbama za vreme Drugog svetskog rata izgubio. I dalje ga ipak boli što za većinu njih ne zna gde su sahranjeni. Njih je bilo malo i nisu stizali da pokopaju sve borce koje su gubili, a i kada bi u tome uspeli, vremenom bi se grobna mesta zaboravila.

–  Ljudi danas i ne znaju da verovatno hodaju preko nečijih grobova! Ova zemlja je puna takvih mesta. Sećam se, pokopao sam palog druga pored jednog hrasta, još sam i otesao stablo kako bih posle rata prepoznao predeo i znao gde da se vratim, a nikada više nisam prošao tuda! E sad, zamislite koliko je takvih slučajeva – zaključuje Mirko.

Deveti maj 1945. godine stari borac pamti kao jedan od najsrećnijih trenutaka u svom životu. Kaže da nije verovao da će preživeti rat ali da, kada se to jednom dogodilo, njegovoj radosti nije bilo kraja.

Iako je priželjkivao civilnu karijeru, Mirko je u vojsci ostao sve do penzionisanja. Put ga je svuda vodio, da bi se putovanje ovog partizana konačno završilo u jednoj tihoj novobeogradskoj ulici gde je sa unukom živeo do kraja života.

Ko je Mirko Morić?

Mirko Morić je rođen 1920. godine u selu Stankovcima, u okolini Zadra. Od početka 1930-ih živeo je i učio trgovački zanat kod strica u Šibeniku. Priključio se omladinskom revolucionarnom pokretu i od 1938. bio član SKOJ-a.

Bio je učesnik NOP od 1941. godine. Uhapšen je avgusta 1941. i u zatvoru u Šibeniku bio je do leta 1943. godine. Od septembra iste godine borio se u partizanima u Devetoj dalmatinskoj brigadi, sa kojom je učestvovao u Kininskoj i Ličko-primorskoj operaciji i borbama za oslobođenje Trsta.

Kraj rata dočekao je u činu kapetana kao politički komesar Prvog bataljona Devete dalmatinske brigade. Za zasluge u ratu dva puta je odlikovan Ordenom za hrabrost.

Posle oslobođenja Mirko Morić je nastavio karijeru u JNA kao artiljerijski pukovnik. Penzionisan je 1973. godine. Živeo je na Novom Beogradu sve do smrti 2016. u 96. godini.



loading...