Mislite da je vaš prvi radni dan bio loš?! Bar vam se nije dogodilo što i CARU NIKOLAJU I ROMANOVU!

Nikolaj I Romanov
Wikipedia

Mnogima prvi dan na poslu deluje teško padne. Ako je i vaš prvi dan na poslu bio takav – evo utehe. Sigurno je da niste imali problem sa kojim se u istoj situaciji susreo ruski car Nikolaj I Romanov!

 

Nikolaj Romanov bio je treći sin cara Pavla I, te nikada nije odgajan za Cara. Iako je stekao obrazovanje prirodnih nauka, na sebe je uvek gledao kao na vojnika. U skladu s tim se najčešće i ponašao, a često je znao da proklinje sudbinu što nije živeo u „herojsko vreme“ Napoleonovih ratova. Međutim, za trideset godina koliko je proveo na ruskom tronu, čini se da je najmanje moglo da mu bude dosadno. Njegov dolazak na presto nije bio čak ni početak događaja koji će odrediti njegov život.

CAREVA SMRT

Car Aleksandar I Romanov, najstariji Pavlov sin, na vlast je došao nakon atentata na rođenog oca, koji je izveden praktično pred njegovim očima. Ali, Aleksandar, koji je tim činom postao car, nije kaznio počinioce. Oberučke je prihvatio dar ili prokletstvo sudbine, a svojom vladavinom upisao se među najveće vladare koje je Rusija imala. Svemu će doći kraj prvog decembra 1825, kada je iznenada preminuo od više ili manje misteriozne bolesti, zavisno od izvora. Umro je bez dece.

Sledeći u naslednom redu bio je Konstantin, Nikolajev stariji brat, koji je živeo u Varšavi. Međutim, nakon više od decenije života među Poljacima, nad kojima je vladao u ime ruskog cara, njegova ambicija prema prestolu u Sankt Petersburgu nije bila velika. Naročito pošto je, nakon smrti prve žene, oženio Joanu Gružinsku, poljsku groficu, i još važnije, katolkinju. Taj brak je crkva odobrila 1822. godine, ali je cena bila velika. Konstantin se morao odreći prestola, a na toj odluci je insistirao i tadašnji car Aleksandar I. Time je Nikolaj učinjen naslednikom prestola, a da za to nije ni znao.

NIKOLAJEV IZBOR

Pred Nikolajem, jedva tridesetogodišnjakom, bila je velika dilema. Zakon i običaji nalagali su da podrži brata Konstantina, kao starijeg, za koga se već prvog dana po carevoj smrti izjasnila većina oficira. Ali, sama Konstantinova nevoljnost i uporno insistiranje Crkve da na prestolu ne može biti „muž katoličke grofice“, naveli su ga da istupi kao zakoniti naslednik. To je uradio obazrivo, moglo bi se reći i bojažljivo. Prioritet mu je bio da narod ne pomisli da je vlastohlepac i da je na bilo koji način oštetio rođenog brata.

 

Od 1. do 25. decembra, na vrhu carstva je vladala konfuzija, a nju je dodatno podgrejala zakletva Carske gardijske brigade na vernost Konstantinu, čime su oficiri pokušali da nateraju Konstantina da preuzme presto. On je, na iznenađenje mnogih, ostao u Varšavi, pa je prepiska sa njim trajala sedmicama. Nije se pokolebao. Ostao je pri svojoj da se odriče prestola, poslavši bratu Nikolaju blagoslov za preuzimanje carstva. Čak i njegovim najvatrenijim pristalicama postalo je jasno da će sledeći car postati Nikolaj.

Tačno 24 dana trajalo je otklanjanje formalnih i praktičnih prepreka za Nikolajevo preuzimanja carstva. Nikolaj je i formalno postao car, 25. decembra, oko 8 uveče, u prisustvu najviših vojnih i crkvenih zvaničnika. Za njegov prvi radni dan, 26. decembar, bilo je predviđeno armisjko polaganje zakletve novom vladaru, što bi ga i praktično postavilo na čelo države.

PAKLENO ZIMSKO JUTRO

Jutro u Sankt Petersburgu nikada nije toplo, ali je 26. decembra uglavnom jezivo hladno. Tako je bilo i 1825. godine. Već od ranih jutarnjih sati, na glavnom gradskom trgu Senata, atmosfera je bila usijana. Oko 3.000 vojnika, prikupljenih pretežno po garnizonima glavnog grada, u punoj vojnoj opremi zaposelo je trg, sa ne baš jasnim zahtevima. Prema jednoj verziji koja se tog jutra proširila gradom, zahtevali su da zakletvu daju Konstantinu, koji je u tom momentu u Varšavi, a ne Nikolaju. Po drugoj, želeli su potpuno da ukinu monarhiju, postavljajući svog vođu, princa Trubjeckog, za Diktatora kao prelazno rešenje.

Ubrzo se naspram njih pojavila sila od oko 10.000 vojnika lojalnih caru postavljenom dan ranije. Činili su je pretežno odlično opremljeni pripadnici gardijske brigade, ali i pomoćni vojnici pristigli iz garnizona u okolini glavnog grada. Kako se decembarski dan približavao podnevu, napetost je rasla, ali nije došlo ni do kakvog sukoba. Nikolaj je boravio u Zimskom dvoru, kada je saznao da je nekoliko pobunjenika pokušalo na prevaru da zauzme dvorac, bez uspeha. Shvatio je da čekanje može lako da košta života i njega i članove njegove porodice.

 

Pravi „stand off“ u kaubojskom stilu vojski načičkanih na prelepom trgu trajao je satima. Napetost među bivšim saborcima dostigla je vrhunac. A onda se na trgu pojavio sam Car. Nikolaj je zauzeo vidno mesto, sa koga je mogao sve da vidi, ali i da svi vide njega. Došao je u društvu Mihajla Miloradoviča, grofa i ratnog heroja, koji je prema carevom mišljenju bio najodgovorniji za red i mir u prestonici. Nikolaj mu je naredio da povede konjicu na pobunjenike i tako reši problem pobune.

Istorija trga Senata

Jedan od najlepših trgova na svetu, trg Senata u Sankt Petersburgu, na kome se odvijala „Decembarska pobuna“, ime je dobio 1763. godine, kada je na trg premeštena zgrada Senata. Na stogodišnjicu „Decembarske pobune“, kao još jedan izraz divljenja ovom događaju od strane sovjetskih komunista, trg je dobio naziv „Trg Decembrista“. Taj naziv je nadživeo državu u kojoj je nastao – 2008. vraćeno mu je staro ime. Danas je jedna od glavnih turističkih atrakcija grada, a teško je naći razglednicu Sankt Petersburga na kojoj nema statue „Bronzanog jahača“ koja dominira trgom već skoro 250 godina. 

Na iznenađenje saboraca i samog cara, Mihajlo Miloradovič nije postupio po naređenju, nego se sam, na konju, zaleteo na pobunjenike, urlajući na njih najgore pogrde. Zamerao im je nedostatak rodoljublja i patriotizma i tražio od njih da se raziđu. Odgovor pobunjenika bio je više nego jasan – Miloradovič je upucan s leđa, potom proboden sabljom i usmrćen pred carevim očima.

ČAŠA JE PRELIVENA

Ovo je bilo mnogo i za osobu sa debljim živcima od Nikolajevih, pa je car lično naredio napad konjice. Međutim, na glatkim kamenim kockama kojima je trg bio popločan, konji se nisu najbolje snašli, pa su taj prvi napad pobunjenici lako odbili. Pregrupisali su se i, u momentu kada su krenuli u kontranapad, car Nikolaj je naredio artiljerijsku vatru, bez obzira na to što se nalazio u centru sopstvene prestonice.

 

Pobunjenici nisu imali rešenje za to, te su se dali u paničan beg, izgubivši ikakvu vojnu formaciju. Najsnalažljiviji prvaci pobunjenika uspeli su da veću grupu svojih snaga okupe na zeleđenoj reci Nevi, odakle su pokušali da se reorganizuju. Ali, debatujući o tome da li da se daju u bekstvo ili da pokušaju kontranapad sa slabim izgledima za uspeh, proveli su dovoljno vremena na istom mestu da budu spaženi. Sledeći topovski plotun bio je direktan pogodak. Iako od samog artiljerijskog hica nije stradalo mnogo pobunjenika, led pod njihovim nogama je pukao, te se najveći broj njih udavio u ledenoj reci.

Nakon toga, hladno i bez reči, car Nikolaj je napustio trg Senata. Ali, to još nije bio kraj njegovog prvog „radnog“ dana. Povukao se u dvorac i tamo okupio nekoliko najviših vojnih i policijskih oficira u koje je imao poverenje. Oni su imali zadatak da potpuno istraže zaveru i krivce privedu pravdi. Kako se zaista osećao u tim momentima, ne možemo znati, ali svi zapisi tadašnjih hroničara ističu izuzetnu hladnokrvnost i pribranost koji je car iskazao u ovim dramatičnim momentima.

DVE SABLJINE OŠTRICE

Iste noći, a naročito sledećeg dana, usledila su brojna hapšenja oficira i plemića koji su smatrani pratiocima ili podržavaocima pobunjenika. Uhapšeno je na stotine ljudi, verovatno i više, ali je za pobunu suđeno oko stotinak ljudi. Iako se delo ne može nazvati lakim, osuđenici su relativno blago kažnjeni, barem kada su u pitanju standardi ruskih careva. Samo petoro ljudi osuđeno je na smrt, a među njima i Petar Kahovski, oficir koji je lično upucao Miloradoviča na trgu.

Ostali, za koje je dokazano da su učestvovali u zaveri, kažnjeni su progonstvom, pre svega u Sibir. Među njima su se razlikovali oni čija je kazna bila zatvorskog tipa, u šta je spadao i težak fizički rad, i drugi čija je kazna bila jednostavno progonstvo, u kome su ostajali slobodni. Pripadnici nekih od najuglednijih ruskih porodica bili su proterani u Sibir, a za njima su došle i njihove supruge, koje su napuštale gradove kao što su Moskva i Sankt Petersburg i odlazile u tek stvorene varošice u sibirskoj nedođiji.

 

SIBIR KAO SUDBINA

Progon velikog broja plemića u Sibir imao je dalekosežne, pa i neočekivane posledice. „Decembristi“, kako su nazivani pobunjenici, došli iz velikih ruskih gradova, od kojih su mnogi proputovali i delove Evrope, doneli su dah života u regione u kojima je život vekovima tekao jednolično. Sa njima su stigla i saznanja o modernom načinu života i savremenim dostignućima iz raznih oblasti, od kojih je poljoprivreda bila najvažnija.

Mnogi plemići, po kazni poslati u Sibir, nakon carskog pomilovanja nisu želeli da se vrate u neizvesnost života u prestonici, nego su do kraja života ostali u malim sibirskim naseljima, u kojima su pojedinci uspeli čak i da se jako obogate. Njihove žene, koje su često pripadale nekim od najuglednijih ruskih porodica, postale su sledećih decenija uzori ruske ženstvenosti – nepokolebljive, dostojantsvene, lojalne, pratile su muževe u neke od najsurovijih predela na svetu, ostavivši iza sebe svet carskih prijema i armijskih balova. I njihov boravak u zabačenim sredinama mnogo je učinio za emancipaciju tih područja, naročito kada je obrazovanje u pitanju.

 

S obzirom na takav „prvi radni dan“, ne čudi što je Nikolaj I ostao upamćen kao vladar „čvrste ruke“. Koliko ga je tačno ovaj događaj oblikovao kao vladara, možemo samo da nagađamo. Definitivno ga je učinio opreznim, ali se ne bi moglo reći da je postao paranoičan, naročito ako uzmemo u obzir da su se njegove sumnje često ispostavljale kao opravdane.

Ali, za carsku dinastiju, pa i za samu Rusiju, bilo je pogubno to što se car nije bavio društvenim i ekonomskim pitanjima, barem ne u meri u kojoj je trebalo. Ratujući sa unutrašnjim i spoljnim neprijateljima Nikolaj nije uradio dve važne stvari za koje je i sam znao da su neophodne – rešenje pitanja neslobodnih seljaka i donošenje ustava. Čitav XIX vek ruski vladari su nameravali, ali nisu rešavali ova pitanja, što je umnogome doprinelo brutalnom kraju dinastije Romanovih.



loading...