Svi koji žive u neposrednoj blizini grobalja danas su verovatno primetili veliku pometnju i neobično mnogo ljudi. U Beograd, čak je i GSP povećao broj vozila koja voze ka grobljima. To je zato što su danas Velike ili zimske zadušnice - dan kada Srbi odlaze na groblja i sećaju se svojim preminulih.
Velike ili zimske zadušnice svake godine “padaju” u različito doba iako uvek u subotu koja je i tradicionalno dan posvećen mrtvima. Obeležavanje ovog dana je pokretno zato što se on izračunava u odnosu na Uskrs, pa velike zadušnice uvek dolaze u subotu koja prethodi početku Velikog ili Časnog posta. Zovu se još i mesopusne, pokladne i uskršnje zadušnice.
Reč je o običaju poznatom još iz davnina – svako kome je preminuo neko blizak ili drag treba da ode na groblje ili u crkvu, zapali sveću i seti se lepih trenutaka koje je proveo sa preminulima. U Srbiji se uvek smatralo da je izuzetno veliko nepoštovanje prema umrlima ako se danas preskoče ova “pravila ponašanja”.
Prema kalendaru Srpske pravoslavne crkve, postoje četiri zadušnice tokom godine. Osim današnjih – Velikih (zimskih) postoje još i petrovske,
velikogospojinske i božićne. U nekim krajevima obeležavaju se i jesenje – mitrovske zadušnice.
Običaj je da se na današnji dan, kao i na parastose, na groblja iznose mnoga jela. Verovanje je, da ta iznesena hrana treba da se razdele sirotinji i uopšte svima koji se tu zateknu, za pokoj duše umrloga. Obično se iznosi pogača, žito, vino, kao i druga jela.
Verovanje kaže da se na groblju valja poslužiti, makar jednim zalogajem. Običaja radi. Jedu rođaci i prijatelji, ali i nepoznati koji su prišli grobu.
Ovim činom se „ne hrani” pokojnik kako se obično veruje, već je reč o njegovoj duši kojoj je potrebna „hrana” koju će dobiti molitvom. Zbog toga se na zadušnice deli milostinja.
Smatra se da je veliki greh i uvreda mrtvima ako se bilo kome odbije ili otera od groba. Ovo je dan kada su svi jednaki.
U Srbiji se i do danas zadržao običaj po kome na groblja, na dan zadušnica, treba izaći što ranije, a svakako pre podne. Tradicija potiče od činjenice da se nekada “valjalo” prvo otići na liturgiju u crkvu, pa tek posle toga na groblje. Ipak, ovo ne znači da, ako nemate vremena ujutru, vaše voljene preminule ne možete “posetiti” i u popodnevnim časovima. Bitan je gest i poštovanje koje pokažete, a ne vreme u koje ste došli.
* Dopala vam se ova priča? Lajkujte nas na Facebook-u i vaša dnevna doza istorijskih zanimljivosti stiže!
