Prvi broj lista, nazvanog Nedeljne informativne novine, pojavio se 26. januara 1935. godine. Za tadasnje prilike moderan nedeljnik, koji je privukao paznju napredne inteligencije, pokrenula je grupa beogradskih novinara i intelektualaca leve orijentacije, cije su jezgro cinili dr Vojislav Vuckovic, kompozitor i Sveta Popovic, novinar, kao vlasnici i glavni urednici, a Veselin Maslesa, Jovan Popovic i dr Oton Krstanovic kao urednici.

Tadasnja policija je znala da iza te grupe stoji ilegalna Komunisticka partija Jugoslavije pa je zbog toga s velikom paznjom pratila pripreme za pokretanje prokomunistickog lista. Ali ni oni koji su se bili odlucili na takav poduhvat nisu sedeli skrstenih ruku. Kada su tadasnjem drzavnom tuziocu za grad Beograd stigli prvi primerci tek odstampanog lista, zanimljivog izgleda i opasnog sadrzaja, strogom drzavnom cinovniku bilo je dovoljno da procita nekoliko tekstova kako bi izdao nalog za zaplenu celokupnog tiraza. Ali kad su zandarmi s resenjem stigli u stampariju, nasli su samo nekoliko primeraka: ceo tiraz vec je bio ekspedovan. Taj trik novoformirane redakcije razbesneo je tuzioca pa je zahtevao da sud zabrani izlazenje lista. Zahvaljujuci “vezi” koju su osnivaci NIN-a imali u Centralnom presbirou, zahtev je odbijen.

Ono sto tuzilastvu i policiji nije poslo za rukom sa prvim brojem, ostvareno je tri meseca kasnije. Resenjem Tuzilastva zabranjen je i vecim delom zaplenjen osmi broj NIN-a zbog tekstova koji su “imali tendenciju da izazovu neraspolozenje protiv poretka u zemlji”.

Odlucujuci udar rezim je zadao predratnom NIN-u sedam meseci posle izlaska prvog broja. Citajuci sa pojacanom paznjom tekstove u svakom broju NIN-a cenzori i tuzilac su nadleznima podnosili iscrpne izvestaje. A kad je pop Korosec, ministar unutrasnjih poslova, procenio da NIN i dalje otrovno pise, slikajuci “beznadeznu agoniju gradjanskog kapitalistickog drustva” koje nije u stanju da “nadje leka svojoj vlastitoj bolesti”, pismeno je zatrazio od ministra pravde, Ljudevita Aurera “da se drzavnim tuziocima dadu instrukcije da prema pisanju NIN-a preduzimaju najstrozije mere”.

Drzavni tuzilac za grad Beograd je 5. avgusta izvestio da je primio instrukcije u vezi nadzora nad pisanjem NIN-a”, a 7. septembra 1935. doneo je resenje o zapleni dvadeset sestog broja NIN-a i zabrani daljeg izlazenja lista. Nadlezni sud je odmah potvrdio tu odluku i NIN je od tog trenutka postao proslost.

Primedba Mitre Mitrovic

Novi NIN se pojavio 7. januara 1951. godine. Pokrenula ga je takodje grupa beogradskih novinara i intelektualaca liberalne orjentacije. Bili su to uglavnom bivsi saradnici i urednici “Mladog borca”, koji su se sredinom 1950. susreli na nekoj proslavi i dosli na ideju da pokrenu novi nedeljnik. Njihovu ideju je podrzao Agitprop CK KP Srbije, tada znacajna institucija u medijskoj sferi, jer je znao kakvim intelektualnim potencijalima raspolaze grupa cije su jezgro sacinjavali: Najdan Pasic, Stevan Majstorovic, Djordje Radenkovic, Zira Adamovic i Dragan Stoiljkovic. Ta institucija je posredovala da osnivaci dobiju i pocetni kapital u iznosu od dva miliona tadasnjih dinara, a dala je i saglasnost da Najdan Pasic bude prvi glavni urednik novog lista koji je dobio staro ime.

Mada je pokrenut u drukcijim uslovima, i uz saglasnost nadleznih institucija, ni posleratni NIN nije bio lisen strahovanja od intervencija. Kontrolu nad njegovim pisanjem nisu vrsili cenzori i tuzioci, ali to ne znaci da nije pretila opasnost od udara druge vrste jakih ljudi.

Kada se prvi broj NIN-a pojavio 7. januara 1951. godine, na pravoslavni Bozic, (sto ce kasnije imati ideoloske prizvuke) Najdan Pasic i Zira Adamovic su otisli kod Mitre Mitrovic, koja je kao rukovodilac srpskog Agitpropa, pokazala veliko razumevanje za njihov poduhvat, da joj pokazu prvi broj. Ona se, kako su kasnije ispricali, listajuci NIN uhvatila za glavu i rekla: “Pa zasto ste ovo objavili?” Bila je to reportaza “Vazdusni milionar”, koju je Branko Popovic napisao o pilotskom asu koji je, medjutim, bio pristalica Dragoljuba Jovanovica. Na koga je partija nemilo gledala.

Preko tog “greha” novorodjenceta nekako se preslo, ali ga vredi pomenuti da bi danasnji citalac lakse shvatio u kakvoj politickoj klimi je posleratni NIN ucinio prve korake. Mitrino “hvatanje za glavu” bilo je svojevrsno upozorenje.

Poneseni velikim uspehom koji su postigli prvi brojevi posleratnog NIN-a, ocenjenog kao “nesto novo”, sto ce ubrzo postati nesto drugo, mala ali borbena ekipa ninovaca pocela je da zalazi u “zabranjene zone”. U trideset petom broju, pocetkom septembra 1951. NIN je objavio tekst Dusana Dragotica “Muzicki cetvorougao”, kojim je, uz prigodnu karikaturu, kritikovano monopolsko ponasanje cetvorice vodecih muzickih umetnika: Danona Baranovica, Zivkovica i Vukdragovica.

Zbog tog clanka, koji bi se po danasnjim kriterijumima mogao smatrati i vrlo blagim, citava bura politickog gneva izlila se na mladu redakciju NIN-a. Usledila je serija ostrog i vrlo nervoznog reagovanja u NIN-u, “Politici”,’ “Knjizevnim novinama”. Ninovci su dosta hrabro podneli te kritike, a na najostrije dostojanstveno odgovorili. Najgore je medjutim doslo kad je redakcijski kolegijum NIN-a pozvan na sednicu Politbiroa CK KP Srbije, na kojoj je trebalo da se izrekne “smrtna” kazna NIN-u. Situaciju je preokrenuo glavni tuzilac Milovan djilas, koji je posle mucne rasprave procenio da bi raspustanjem redakcije NIN-a ubijen jedan u osnovi dobar list.

Prezivevsi tako prvu ali ne i poslednju ozbiljnu krizu NIN je doziveo nove uspone. Publika ga je rado prihvatala, nalazeci u njemu ono cega nije bilo u drugim novinama. Tiraz koji je startovao sa pedeset hiljada primeraka, stalno se povecavao, da bi krajem 1951. godine dostigao osamdeset hiljada primeraka. Sa rastom tiraza povecavao se i ugled redakcije, pa su mnogi novinari koji su nesto znacili u srpskom zurnalizmu zeleli da postanu njeni clanovi. Ili da se, na neki nacin, vezu za list koji je postajao sve znacajnija tribina drustvenog i kulturnog zivota.

Bilo je i odlazaka. Posle uspesnog starta i uvodjenja NIN-a u zivot, Najdan Pasic se krajem 1952. okrenuo diplomatiji, a glavnourednicku palicu predao svom najblizem saradniku Stevanu Majstorovicu. Te godine su i neki drugi clanovi prve redakcije otisli iz NIN-a.

Ljutnje sa visokog nivoa

U jedan od ozbiljnijih sukoba sa politickim establismentom redakcija NIN-a je. moze se reci, svesno usla. Kurzivnim tekstom: “Povodom jednog ‘Napustite salu’ druga Milijana Neoricica” ona je u broju od 3. februara 1957. javno prozvala jednog od politickih mocnika.

Milijan Neoricic, clan CK KPJ, reagovao je neuobicajeno na kriticki clanak “Sveci blago dijele” objavljen u NIN-u povodom raspodele sredstava sportskim savezima. Nezadovoljan tim prikazom on je pisca clanka na grub nacin odstranio sa konferencije Saveza sportova Jugoslavije. Autor toh clanka bio je potpisnik ovih redova, koji konferenciji Saveza sportova Jugoslavije nije prisustvovao kao novinar, vec kao delegat Smucarskog saveza Jugoslavije. Ali kad politicki mocnik proceni da je povredjen, on se ne osvrce na demokratske formalnosti, vec reaguje kako mu povredjena sujeta nalaze.

Reagovanja na NIN-ov kurzivni tekst bila su zestoka. Danima su zvonili telefoni. Upucene su mnoge usmene i pismene kritike u stilu: “Kako se usudjujete?”, “Znate li kakvu ste stetu naneli visokom funkcioneru?” i slicno. Stigao je i odgovor prozvanog funkcionera, dat u ime Saveza sportova Jugoslavije. Ali NIN je ostao pri svom cvrstom stavu, dobivsi mnoga primanja i ohrabrenja.

Dogadjaj od znacaja za istoriju NIN-a i dalju sudbinu lista bio je ulazak NIN-a u sastav kuce “Politika”. Dogodilo se to na prelasku iz pete u sestu deceniju ovog veka, tacnije posle deset godina samostalnog izlazenja NIN-a. Uzrok je bila nova kriza u koju je NIN bio zapao, ali ne iz politickih vec iz ekonomskih razloga. Veliko povecanja cena grafickih usluga i papira dovelo je u tezak polozaj listove koji nisu imali svoje stamparije.

Sticaj cudnih okolnosti

“Politika” i njen tadasnji direktor, Danilo Puric, nisu odusevljeno docekali NIN. Ubedjivanja su dugo trajala. “Politika” nije htela da prihvati Nedeljne informativne novine dok Socijalisticki savez ne uplati dvadeset miliona dinara za raniji gubitak lista.

Mozda citavu polovinu decenije su “gospoda iz NIN- a”, kako se cesto izrazavao direktor Puric, imala podredjen status u kuci “Politike”.

Nije bez znacaja bilo i postavljanje za glavnog urednika NIN-a novinara izvan NIN-ovog kruga. Sve do ulaska u kucu “Politika” redakcija NIN-a se drzala kao zatvoren krug u kome su resavana sva pitanja, pa i izbor glavnog urednika. Taj krug je tada probijen, ali ne i sasvim razbijen, prelaskom NIN-a u “Politiku”.

Kada je Djordju Radenkovicu kao trecem glavnom uredniku NIN-a, 1963. godine istekao mandat, direktor “Politike”, svakako ne bez saglasnosti politickog vrha Srbije, odlucio je da za glavnog urednika NIN-a postavi coveka iz “Politike”. Opredelio se za Ristu Tosovica, pesnika i novinara, koji je bio blizak NIN-u i uspesno vodio njegov brod sve do nemirne 1968. godine.

Kada je izgledalo da je NIN zaplovio mirnim vodama, iznenada se nad njim digao citav oblak politicke prasine. U vreme kada se posle smenjivanja Aleksandra Rankovica vrlo budno pratilo ne samo kako se ko ponasa, vec i na sta se eventualno aludira u stampi, NIN je 11. septembra 1966. godine objavio reportazu Dragoljuba Golubovica “Da skinemo feredze”. Pocinjala je biblijskom izrekom “Gospode, gospode, ako kaznis sve gresnike, ko ce ostati?”, a zavrsio poslovicnom izrekom “Ne kolje se vo za kilo mesa”.

Nije bilo tesko pogoditi da se tim tekstom aludiralo na privilegije koje su uzivali ljudi iz visih politickih i drzavnih krugova.

Reakcije su bile i vise nego ostre, jer je te izreke tumacio svako kako je zeleo.

Rasprave o tom tekstu trajale su mesec dana. I kad je redakcija bila prinudjena da u “pokajnickom saopstenju”, 9. oktobra, kaze da je shvatila da se “zakljucna rec druga Tita na Petom plenumu CK SKJ o odgovornosti stampe delimicno odnosi i na NIN”, desilo se ono sto se najmanje ocekivalo. Sticajem cudnih okolnosti u istom broju je u rubrici “Pesnicka citanka”, za koju je pesme odabirao Branko V. Radicevic, objavljena pesma “Onamo, ‘namo”, Nikole Prvog Petrovica, ispevana 1867. u jeku borbe protiv Turaka. Na politicare ta pesma je delovala kao novo ulje na neugasenu vatru, pa je NIN- u sledecem broju objavio dva pisma visokih srpskih partijskih rukovodilaca. Na adresu NIN-a i njegove uredjivacke politike upucene su opste kritike. Organizovani su partijski sastanci, kritike unutar kuce “Politika”. Slucaj je okoncan “adekvatnim kaznama” i novim redakcijskim “priznanjima”.

Nova nemilost

Odlaskom Djordja Radenkovica i dolaskom Franeta Barbierija okoncana je prva, revolucionarno-romanticarska faza NIN-ove istorije, jer je novi glavni urednik ponudio novu, njusmagazinsku formulu nedeljnika, koja je znacila radikalnu promenu ne samo tehnickog izgleda, vec i koncepta lista. Oko izmene polomljena su mnoga polemicka koplja, ali Barbieri je pobedio uz pomoc politickog vrha Srbije.

Kolikogod je njegov dolazak u NIN bio buran, povlacenje sa glavnourednicke funkcije bilo je jos burnije i ostalo zapamceno kao jedna od najuzbudljivijih stranica NIN-ove istorije.

Na celu NIN-a Barbieri je ostao nepune tri godine i za to vreme mnogo ucinio, prvenstveno modernizujuci list i dizuci kvalitet informisanja. Zbog ocigledne podrske koju je NIN pruzao srpskim liberalima. Barbieri je imao sudbinu istovetnu njihovoj. Sa osecanjem gorcine, u 49. godini, prinudno se povukao u penziju. Nije to sluzilo na cast ni jugoslovenskoj politici ni srpskom novinarstvu.

Logicno je da je NIN, osim potresa i uzbudljivih desavanja, imao i veselih i paradicnih i slavljenickih trenutaka. Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom dao mu je predsednik Socijalisticke Federetivne Republike Jugoslavije Josip Broz Tito pocetkom 1975, povodom cetrdesetogodisnjice izlazenja.

Nekoliko godina kasnije, medjutim, NIN ce pasti u novu nemilost i ponovo biti meta zestokih kritika. Kada je krajem sedme decenije isticao mandat glavnom uredniku Draganu Markovicu ucinjen je pokusaj da se za glavnog urednika NIN-a postavi lice koje je “izabrala politicka vlast”. Redakcija se uspesno suprotstavila tom pokusaju.

Prateci na visokom profesionalnom nivou bolest i smrt Josipa Broza Tita, NIN je u prvim mesecima 1980. dostigao rekordni tiraz od 220 hiljada primeraka. Dobio je tada i razna priznanja i pohvale.

Politicka drama koju je NIN doziveo posle famozne Osme sednice nije neocekivana. Za one koji su umeli da citaju izmedju redova ona je bila najavljena u vreme kada je Slobodan Milosevic, kao predsednik Gradskog komiteta SK Beograda zavodio red u beogradskim medijima. Njegovu tadasnju izjavu da nije dovoljno samo smeniti glavne urednike, vec je potrebno izvrsiti rekonstrukcije citavih redakcija, ninovci nisu ozbiljno shvatili. Kao odgovor na tu izjavu oni su na vratima redakcije istakli afise: “Redakcija u rekonstrukciji”.

Do stvarne rekonstrukcije doslo je posle Osme sednice CK SKS kada je Milosevic tadasnjem glavnom uredniku, Mirku Djekicu, preko posrednika porucio: neka se promeni, sve ce biti zaboravljeno. Na Djekicev negativan odgovor usledila je ekspresna smena. Tako se dogodilo nesto sto dotle nije zabelezeno u istoriji srpskog novinarstva. U broju NIN-a od 8. novembra 1987, koji je pripremila redakcija pod Djekicevim rukovodstvom, u impresumu je stampano ime Mirka Djekica. Ali samo do polovine tiraza. Na drugoj polovini nalazi se ime Predraga Vukovica, koga je novopostavljeni direktor “Politike”, dr Zivorad Minovic na brzinu imenovao kao privremenog v.d. glavnog urednika NIN-a.

Tom promenom oznacen je i kraj druge, vrlo uspesne faze NIN-ove istorije, za koju se ne moze reci da nije bila uzbudljiva i na svoj nacin zanimljiva. O trecoj – drugom prilikom, posle istorijske distance.



loading...