Hari Hudini je bio američki iluzionista. Najpoznatiji po svojim trikovima oslobađanja iz nemogućih situacija poput zatvorenih rezervoara ispunjenih vodom dok su mu ruke i noge bile zavezane lancima. Jedan od najpoznatijih iluzionista u istoriji čiji život i smrt i danas su ostale na neki način misterija.
Za Hudinijevog života, a i mnogo godina kasnije, biografi se nisu slagali oko datuma i mesta rođenja. On je tvrdio da je rođen u Americi, u Epltonu, gradu u državi Viskonsin, što se ipak pokazalo da nije tačno. Tek je posle pronađen rodni list iz koga se vidi da je rođen 24. marta 1874. u Budimpešti i da mu je pravo ime Erik Vajs. Njegovi roditelji, mađarski Jevreji, emigrirali su u Ameriku 3. jula 1878, kad je Eriku bilo četiri godine. U useljeničkim knjigama njegovo je ime zapisano kao Erih Vajs. Uz dotadašnji nadimak Ehrie, porodicu ga je počela zvati i amerikanizovanom imenom Hari.
Prvi nastupi
Za vreme šegrtovanja kod jednog bravara naučio je mnogo toga što će mu pomoći u kasnijoj karijeri. Ta je bravarska radnja bila smeštena uz policijsku stanicu, a kako jednom prilikom policajci nikako nisu mogli otključati lisice nekom zatvoreniku, jer se ključ zaglavio u bravi, otišli su najbližem bravaru.
Budući da je vlasnik otišao na ručak u radnji je bio samo Hari koji da bi im izašao u susret komadom žice je za samo nekoliko minuta otključao lisice, što mu je bio prvi mađioničarski uspeh.
Hudini kao pilot
Hudini je kao 20-godišnjak bio oženjen, imao je posao i zarađivao je sve bolje jer je stalno smišljao nove atraktivne trikove. Kao Hudiniji, Hari i Bes (njegova žena) gostovali su po američkim putujućim cirkusima izvodeći trikove sa kartama ili tačku u kojoj bi Bes „nestala“. Ali, kad u jednom periodu nisu mogli da dobiju nove angažmane, Hudini je 1898., nakon kratkotrajne malodušnosti, dao oglas u novine u kojem je ponudio da će prodati sve svoje trikove za 20 $.
Nije našao kupca, ali je dobio novi posao. Igrom slučaja je dobio priliku da nauči da vozi avion, a kako je bio veoma spretan i sve mu je polazilo za rukom, zaposlio se kao pilot i postao prvi čovek koji je uspeo da doleti iz Amerike u Australiju Pre njega je to uradio Kolin Defris ali se njegov avion prilikom sletanja razbio.
Oslobađanja iz lanaca
Oduševljenje avijacijom je Hudinija ostavilo isto tako brzo kao što ga je i osvojilo. Vratio sa svojoj prvoj ljubavi, magiji. U jednoj pivnici u Minesoti je izveo tačku u kojoj bi ga neko – u tom slučaju je bio vlasnik pivnice Martin Bek – zavezao u lance, i Hudini be se za nekoliko minuta oslobodio. Vlasnik pivnice Bek se oduševio ovom tačkom.
Bek je osim pivnice imao i Putujući cirkus Orfeum i ponudio je Hudiniju posao uz platu od 60 dolara nedeljno, što su tada bile velike pare. Njegov cirkus bio je poznat u Americi pa je u njemu Hudini privukao veliku pažnju. Posle turneje po velikim gradovima, cela Amerika je brujala o čoveku kojeg „nikakvi lanci ne mogu zadržati“.
Filmski poslovi
Na vrhuncu slave Hudini je snimio i nekoliko Filmova: 1901. je glumio u francuskom filmu „Oživotvorena čudesa slavnog Hudinija u Parizu“ (Merveilleux exploits du celebre Houdini a Paris), zatim je u Americi snimio filmski serijal „Gospodar Misterija“ (The Master Mystery) kao i filmove „Grimova igra“ (The Grim Game) 1919. i „Ostrvo strave“ (Terror Island) 1920. Nakon toga je osnovao filmsku kompaniju, Houdini Picture Corporation, međutim ni kao glumac, ni kao producent, nije bio uspešan.
Povratak iluzionizmu
Posle holivudske epizode se vratio iluzionizmu i nastavio je pred publikom da se oslobađa lanaca i beži iz zatvora. Tačke su mu postajale sve teže i opasnije. Bacali bi ga u hladnu reku zavezanog lisicama i u zaključanoj kutiji, publika bi strepila nad njegovim životom, a on bi se slavodobitno oslobađao i izranjao na površinu.
Smrt
Hudini je, kaže zvanična verzija, umro na nastupu 24. oktobra 1926. u pozorištu Garik u Detroitu. Smrt je navodno izazvao kanadski student J. Gordon Vajthed koji je na prethodnoj predstavi na Hudinijievoj turniji, u Montrealu tvrdio da iluzionista, koji je tada bio na vrhuncu slave, ne može da izdrži njegov udarac u stomak i da su sve priče o Hudinijevom neverovatnom pragu bola čista izmišljotina. Samouvereni Hudini, koji se bavio sportom i uvek rado pokazivao „pločice“ na stomaku, još se nije pripremio na udarac kad ga je izazivač iznenadio i svom snagom udario više puta. Veliki Hudini se zgrčio od bola i pao , a nedelju dan posle toga je i umro.
-Umoran sam od borbe – bile su njegove poslednje reči. Sahranjen je na jevrejskom groblju Makpelah u Njujorku a da nikada nije otkriveno koliko je na njegovu smrt uticao udarac, a koliko činjenica što nije otišao lekaru kako mu ne bi zabranili završetak turneje, iako je već nekoliko meseci patio od bolova u stomaku i neuobičajenog umora.
Mnogi su sumnjali u to da je banalna povreda dokrajčila čoveka koji je ceo život prkosio smrti i bio u sjajnoj telesnoj kondiciji, pa je to odmah raspirilo maštu javnosti. Već nekoliko dana nakon njegove smrti osvanuli su naslovi u mnogim novinama – da li je Hudini ubijen?
Po jednoj teoriji, podmetnut mu je otrov, što bi trebalo da pokažu ispitivanja ostataka njegovih kostiju, kose i noktiju. Ako bi to bilo potvrđeno, glavni osumnjičeni ostaće grupa spiritualista koji su mu, navodno, zdušno želeli smrt jer je ismejavao njihovo dozivanje duhova umrlih i javno ih nazivao prevarantima. Predvodio ih je ser Artur Konan Dojl, britanski autor krimi-romana poznat i kao tvorac Šerloka Holmsa.
Hudini i Dojl su bili prijatelji, ali su ih udaljili stavovi o spiritualizmu. Naime, slavni pisac bio je fasciniran tajnovitim i, neki tvrde pod uticajem svoje supruge, sklon praznoverju, pa je mislio i da Hudini ima natprirodne moći, što je i opisao u svom delu „Na ivici nepoznatog“ (The Edge Of The Unknown), ali Hudini je tvrdio suprotno. Hudini je „dolio ulje na vatru“ kad je 1924. razotkrio grupu vidovnjaka koji su lakovernim uzimali veliki novac za „razgovor sa umrlima“. Posle toga mu je Dojl poslao pismo u kome je, među ostalog, napisao:- Dobićeš specijalni dezert … Mislim da uskoro dolazi dan naplate.
Ipak, Dojl nije glavni osumnjičeni za Hudinijevu smrt, nego Bostonska vidovnjakinja Mina Margeri Krandon koju je Hudini nazvao varalicom. No, i ona i Dojlova supruga nedugo nakon Hudinijeve smrti su među prvima izrazile saučešće Hudinijevoj majci Sesiliji i ponudili joj pomoć.
