Zoran Đinđić je bio srpski političar i državnik, filozof i doktor filozofije, jedan od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke, dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda (1997) i predsednik Vlade Republike Srbije (2001—2003).
Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu. Kao mali, živeo je sa samohranom majkom Milom, koja je radila kao kućna pomoćnica na imanju porodice Izetbegović. Završio je Devetu gimnaziju u Beogradu, gde se preselio kada je njegov poočim Dragomir, čovek koji ga je usvojio, premešten kao oficir JNA.
Đinđić je studirao filozofiju na Univerzitetu u Beogradu, a paralelno je pohađao i predavanja iz istorije umetnosti, sociologije i ekonomije. Još tokom studentskih dana se zainteresovao za politiku, a za sebe je tada govorio da je „levi anarhista”.
Nakon sukoba sa komunističkim režimom zbog pokušaja organizovanja nezavisnog političkog pokreta jugoslovenskih studenata, Đinđić odlazi u Nemačku gde nastavlja studije filozofije u Frankfurtu. Za vreme boravka u Frankfurtu, Đinđić je često posećivao knjižaru „Karl Marks” u kojoj je u to vreme radio Joška Fišer.
Zoran Đinđić je zajedno sa drugim srpskim disidentima obnovio rad Demokratske stranke. Postao je predsednik izvršnog odbora stranke 1990. i izabran je u Narodnu skupštinu Republike Srbije.
Godine 1994. je postao predsednik Demokratske stranke. Bio je poslanik u prva tri višestranačka saziva Narodne skupštine i Veću republika Skupštine SRJ.
Nakon sudskog spora sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. osuđen je na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije je 9. jula 1998. preinačio ovu presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.
Nakon niza masovnih protesta zbog poništenih izbora od strane republičke vlade tokom 1996/97, Đinđić je 21. februara 1997. postao predsednik Skupštine grada Beograda. Sa Srpskim pokretom obnove Vuka Draškovića i Građanskim savezom Srbije Vesne Pešić stvorio je koaliciju „Zajedno”, koja se raspala samo četiri meseca nakon svoje pobede. Đinđić je smenjen sa mesta predsednika Skupštine Beograda glasovima Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove.
Nakon ubistva izdavača i novinara Slavka Ćuruvije na Uskrs tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, Zoran Đinđić se privremeno sklonio u Crnu Goru, da bi kasnije otišao u inostranstvo. Nakon povratka u zemlju u julu 1999. godine, Đinđić je bio optužen za ugrožavanje državne bezbednosti. Suđenje po ovoj optužbi je bilo zatvoreno za javnost.
Zoran Đinđić je igrao važnu ulogu u predsedničkim izborima Savezne Republike Jugoslavije septembra 2000. i demonstracijama 5. oktobra koji su doveli do zbacivanja Miloševićeve vlasti, a onda je vodio široku Demokratsku opoziciju Srbije koju je činilo 18 stranaka do pobede na parlamentarnim izborima u Srbiji decembra 2000. Postao je premijer Srbije 25. januara 2001.
Godine 2001. Đinđić je odigrao ključnu ulogu u izručenju Slobodana Miloševića Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu. Kasnije je izjavio da je „razočaran razvučenim suđenjem Miloševiću” i obeležio suđenje kao „skupi cirkus”.
Smatra se da je Đinđić bio dobro prihvaćen od strane zapadnih država. Njegovi sastanci sa Džordžom Bušom, Tonijem Blerom, Žakom Širakom i ostalima su nagoveštavali da je Zapad podržavao njegovu politiku. Imao je neprekidne nesuglasice sa bivšim saveznikom i tadašnjim Predsednikom SR Jugoslavije Vojislavom Koštunicom, koji je bio njegov najopasniji politički suparnik u Srbiji.
Đinđić je ubijen u Beogradu na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije 12. marta 2003. u 12:23. Pogođen je jednom u grudi, metkom koji je probio njegovo srce i ubio ga skoro trenutno. Brzo je odveden u bolnicu gde je primenjen odgovarajući postupak, ali je njegova smrt, ipak, proglašena jedan čas kasnije. Oba metka je, snajperom, sa 130 metara udaljenosti, ispalio policijski specijalac Zvezdan Jovanović.
Ubistvu tadašnjeg predsednika Vlade je prethodilo nekoliko ranijih neuspelih pokušaja ubistva. Najpoznatiji neuspeli atentat izveden je ujutro 21. februara 2003. godine, kada je Dejan Milenković Bagzi, član tzv. Zemunskog klana, vozeći kamionet auto-putem, kod Beogradske arene, pokušao da zaustavi automobil u kojem je bio premijer, dok su u zasedi pored auto-puta, naoružani minobacačima i automatskim puškama, čekala četvorica atentatora. Ipak, Đinđić je, zahvaljujući delovanju obezbeđenja, izbegao ozbiljne povrede i preživeo pokušaj ubistva.
O neuspelom atentatu Đinđić je rekao: „Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države.”.
Smatra se da je Đinđić stekao mnogo neprijatelja zbog svoje okrenutosti ka Zapadu, „reformske ekonomske politike”, hapšenja Slobodana Miloševića i njegovog izručenja Haškom sudu i pokušaja rasformiranja Jedinice za specijalne operacije. Po presudi suda, Milorad Ulemek Legija je naredio Zvezdanu Jovanoviću da ubije Zorana Đinđića. Ulemek je osuđen na 40 godina zatvora za krivična dela koja uključuju ubistvo i pokušaj ubistva.
Ostali događaji na današnji dan:
641 – Kineska princeza Ven Čeng se udala za vladara Tibeta, na osnovu čega je kasnije Kina polagala pravo na suverenitet nad tom južnom planinskom oblašću.
1507 – U bici s pobunjenicima u Navari poginuo je ČezareBordžija, italijanski pustolov, političar i kardinal. Sin pape Aleksandra VI poslužio je Makijaveliju kao uzor političkog cinizma i smatra se da ga je Bordžijin način vladanja podstakao da napiše delo “Vladar”.
1537 – Turci su zauzeli dalmatinsko utvrđenje Klis koje je dugoodolevalo turskom nadiranju iz Bosne. U borbi je poginuo i legendarni senjski kapetan i kliški knez Petar Kružić. Iste godine Turci su osnovali kliški sandžak koji je obuhvatao celo dalmatinsko zaleđe i deo Bosne.
1832 – Rođen je engleski kapetan Čarls Kaningem Bojkot, protiv koga je 1880, dok je upravljao jednim engleskim lendlordstvom u Irskoj, primenjen nenasilni otpor
odbijanjem saradnje. Takav vid otpora kasnije je nazvan po njemu – bojkot.
1848 – U Beču su izbile velike studentske demonstracije protiv apsolutističkog režima kancelara Klemensa Meterniha što je bio početak revolucije koja je potresla temelje Austrije i dovela do sloma Meternihovog apsolutizma.
1854 – Velika Britanija i Francuska su zaključile savez sOtomanskim carstvom protiv Rusije u Krimskom ratu.
1868 – Skinuta je zabrana s pravopisa Vuka Stefanovića Karadžića i dozvoljena je njegova upotreba. Rešenje o tome doneo je, na osnovu odluke kneza Mihaila Obrenovića, ministar prosvete Dimitrije Crnobarac, bečki i pariski doktor nauka. Zabrana je skinuta četiri godine posle Karadžićeve smrti.
1881 – Rođen je turski državnik Mustafa Kemal, poznat kao Ataturk, prvi predsednik Turske. Pod njegovim vođstvom 1922. zbačen je poslednji sultan Muhamed VI, a 1923. proglašena republika. Sproveo je značajne reforme koje su bile temelj za stvaranje moderne evropske države.
1907 – U eksploziji ratnog broda “Jena” u francuskoj luci Tulonpoginulo je najmanje 118 ljudi.
1925 – Umro je kineski revolucionar i državnik Sun Jat Sen, otac moderne Kine i njen prvi predsednik (1911-12). Godine 1894, poveo je borbu za rušenje monarhije, a 1905. osnovao Saveznu ligu iz koje je 1912. nastala stranka Kuomintang. Nakon njegove smrti vođstvo nad Kuomintangom preuzelo je desno krilo stranke predvođeno Čang Kaj Šekom.
1938 – Predvođene Adolfom Hitlerom, nemačke trupe su umarširale u Austriju, čime je ta država pripojena Trećem Rajhu.
1947 – Predsednik SAD Hari Truman proklamovao je u Kongresu doktrinu o pomoći zemljama ugroženim od komunizma (“Trumanova doktrina”). Prva sredstva su data Grčkoj i Turskoj.
1964 – Umro je srpski slikar Jovan Bijelić, član Srpske akademije nauka, jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih likovnih stvaralaca 20. veka. Od 1919. do 1925. bio je scenograf Narodnog pozorišta u Beogradu, a istakao se i kao pedagog (“Portret devojke”, “Kupačica”, “Jajce”, “Kći umetnikova”, “Dvorište”).
1966 – Indonežanski parlament lišio je Ahmeda Sukarna svihfunkcija, uključjući položaj predsednika Republike, a general Suharto je postao vršilac dužnosti šefa države.
1971 – Premijer Hafez al Asad izabran je referendumom za predsednika Sirije.
1978 – Partije levice su, prvi put u istoriji Francuske, dobile apsolutnu većinu u prvom krugu parlamentarnih izbora.
1984 – U Velikoj Britaniji je počeo generalni štrajk rudara.
1993 – U seriji eksplozija 13 podmetnutih bombi u indijskom gradu Bombaj poginulo je najmanje 200 ljudi, a 1.100 je ranjeno.
1999 – Poljska, Češka i Mađarska postale su članice NATO pakta. To su bile prve zemlje bivše članice Varšavskog ugovora koje su pristupile NATO-u.
1999 – Umro je Jehudi Menjuhin, jedan od najvećih violinista 20. veka. Počeo je da svira u petoj godini, a svetsku slavu stekao je u sedmoj, kada je na koncertu u San Francisku svirao Mendelsonov koncert za violinu. Osnovao je 1963. “Školu Jehudi Menjuhina” za muzički nadarenu decu.
2001 – Uz posredovanje međunarodne zajednice predstavnici srpske vlasti i pobunjenih Albanaca na jugu Srbije potpisali su sporazum o prekidu vatre.
2001 – U akciji uništavanja neislamskih kulturnih spomenika talibanske vlasti u Avganistanu uništile su dva najveća kipa Bude u svetu stara nekoliko hiljada godina.
2002 – Savet bezbednosti UN je, na predlog SAD, usvojio rezoluciju u kojoj se po prvi put pominje Palestina kao posebna država, pored Izraela.
