Kneginja Ljubica je ušla u istoriju kao žena čije ime Beograđani danas najčešće izgovaraju pošto je jedna od najupečatljivijih zgrada u našem gradu, uz Sabornu crkvu, nazvana njenim imenom. Koliko zaista znamo o njenom životu?

 

Na to pitanje već sedam godina odgovara Nataša Popovska, viši kustos Muzeja grada Beograda i istoričar umetnosti. U odeždi kneginje, otvara dušu posetiocima koji nisu očekivali toliko verodostojnu “kopiju”.

Nešto slično se odigravalo u predstavi “Posmrtna slava kneza Mihaila” kada su, davne 1868, glumci napravili pravi šok za publiku. Tumač naslovne uloge izjahao je na binu pozorišta i zaprepastio okupljene, među kojima su neki, s nevericom, “ugledali pravog kneza”.

Budući da smo navikli na medije, današnje čuđenje posetilaca nije, dabome, tako burno, ali iskrenost koju osete u rečima Nataše Popovske uvodi ih u ambijent jednog života koji nije bio nimalo jednostavan.

Gosti u Konaku

 

Subotom gosti dolaze kod kneginje u Konak, gde ih dočekuje kafa u fildžanu i ratluk. Ambijent je, naravno, autentičan. Taj deo Konaka zove se divanhana, i opisuje vreme vladarkinog života. Miloš je i dao nalog da se izgradi, mada je više voleo da boravi u svom konaku na Topčideru.

Istoriju sagledavamo kroz uloge vladara, a malo ko poznaje veoma važnu ulogu žena u stvaranju te iste istorije. Iako je u drugom planu, žena je ta koja vaspitava i podiže potomstvo. Ljubica je imala ulogu da održi porodicu, a čak četvoro dece joj je umrlo u ranom detinjstvu. To bi za svakog bio veoma težak udar, zdravstvena zaštita i nega onog doba bile su vrlo oskudne. Sinovi Milan i Mihajlo i kćeri Petrija i Savka doživeli su zrelost. Milan je ipak umro posle samo 26 dana vladanja Srbijom, pa je to bilo peto dete koje je bila primorana da sahrani –  objašnjava Popovska.

Tradicionalizam žene vladara u kneginjinom slučaju ogledao se i u tome što nije prihvatala novu modu odevanja, koja je u Beograd dolazila postepeno iz Evrope, od nakita je nosila samo burmu i sat sa tankim lančićem, ali i kuburu za pojasom. To je radila i u ustaničko vreme, kada je upravo tako činila uz svog Miloša.

Knez Miloš je bio dobar diplomata, vešt vojskovođa, ali i privatno težak i kapriciozan čovek. Odavno nije tajna da je voleo žene i da je imao mnogo ljubavnica, kao i brojnu vanbračnu decu. Danas istorije poznaje devet ili 10 njegovih nezakonitih potomaka, ali istoričari podvlače da je taj podatak onaj koji su mogli da dokažu, dok uvek postoji mogućnost da je neka od tih priča ostala “nedopričana”.

– Miloš je imao mnogo vanbračnih veza. Ljubica je umela da kaže – da je ubila sve njegove prijateljice, morala bi da pobije mnogo sveta. Iako impulsivna, njena humanost bila je opredeljujuća tačka njene ličnosti – podseća Popovska.

Glumica i pisac

 

U takvom spletu okolnosti, kneginja Ljubica je ušla u istoriju i kao žena koja je ubila Petriju, jednu od Miloševih milosnica koju je vladar bezmalo pustio da se nađe u ulozi njegove žene. To je razbesnelo vladarku, a kada je čaša bila prepunjena, Ljubica je potegla kuburu i ubila je.

Mada nije sebi lako oprostila taj čin, i doživotno ga je okajavala.

Ustavobranitelji i progon

Ustavobranitelji su ubedili Ljubicu da pređe na njihovu stranu, a naša glumica doslovno govori deo predstave: “Zbog uvreda koje mi je Miloš priređivao sve više sam prilazila opoziciji. U tome sam se našla sa svojim sinom Milanom i deverom Jevremom. Moja namera nije bila da rušim Miloševu vlast, već samo da ograničim njegovu vladu, da se popravi njegovo ponašanje prema meni kao prema supruzi. Ali stvari su otišle dalje i ubrzo je cela uža i šira familija Obrenović bila podeljena, a Miloš je juna 1839. godine bio primoran da napusti Srbiju, vodeći sa sobom našeg sina Mihaila”. 

Sagovornica Novosti je autor ove monodrame, dakle pisac teksta, ali i njegov izvođač, pridodajući i ulogu glumice. I u svemu tome priziva mnogim posetiocima lep osećaj da su sa vladarkom, ali i težak da slušaju o njenom, nimalo jednostavnom životu.

– Iako joj je bilo vrlo teško, ona je bila vezana za muža i potpuno svesna veličine svoje uloge kao vladarke, u jednoj vrlo delikatnoj istorijskoj situaciji u kojoj je bio njen narod – priča Popovska.

Kada je jednom prilikom Miloš oboleo, kneginja je bila u Požarevcu, a on se nalazio u Kragujevcu. Ostalo je zabeleženo da je osedlala konja i, ma koliko da je bila udaljena, celu noć jahala poptuno sama kako bi došla do njega.

Tokom poslednjih godina pojavili su se još neki dokumenti i zapisi iz kneginjinih sećanja. Naravno, budući da je bila nepismena, posebni pisari i ljudi od poverenja beležili su njene reči, a jednu je nedavno istakao i profesor Radoš Ljušić. Citirajući njene misli, zabeležio je i da je govorila kako joj je srce prepuno trnja.

Bitka na Ljubiću

U mestu Ljubić odigrala se bitka od koje je zavisila sudbina Čačka. Kneginja je tada pokazala izvanrednu hrabrost i požrtvovanje.

Kada su Miloš i ustanici bili primorani da se povuku pred brojnijim Turcima, Ljubica je uporno bodrila junake, a Marka Štitarca je zaklela da zakolje nju, ćerke i svekrvu, ako se ne vrate u boj, i ne odbrane Čačak. Ta njena izjava podstakla je muškarce da se vrate i na kraju dobiju taj strašni sukob. Slično je bilo i 1813. godine kada je odbila da se povuče ka Crnoj Gori iako su mnogi upravo tako učinili – priča Popovska.

Kneginja Ljubica umrla je u progonstvu 1843. u Novom Sadu u Austrijskom carstvu, a sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj gori.