Karl Panzram - istetovirani, 1,80 metara visok muškarac, sa hladnim, sivim očima 1920. godine našao se na brodu koji je plovio ka Angoli, da bi radio kao pomorski trgovac. Po dolasku u mesto Lobito Baj, on je angažovao nekoliko lokalnih vodiča za navodnu ekspediciju lova na krokodile. Ali, Panzram je zapravo imao nešto drugo na pameti. Na pola puta, on je redom pucao u svakog člana, a potom je njihovim leševima nahranio krokodile koji su vrebali u obližnjoj reci.
To je samo jedan u nizu monstruoznih zločina ovog čoveka, jednog od najpoznatjijih serijskih ubica u istoriji.
– Za života ubio sam 21 čoveka, počinio sam na hiljade provala, pljački, palio sam i rušio objekte, silovao preko 1000 mladih dečaka i devojčica. Nije mi nimalo žao zbog stvari koje sam uradio. Mrzim čitav ljudski rod, uključujući i sebe – napisao je Panzram u svojoj autobiografiji koju je napisao dok ej bio iza rešetaka.
Stručnjaci koji su istraživali njegov profil i ličnost, istakli su da koren njegovog zla i sadizma potiče još iz najranijeg detinjstva. On je rođen u velikoj, siromašnoj porodici u Minesoti, a otac ih je napustio kada je imao osam godina. Još tada je krao i pljačkao komšijske kuće. Ubrzo je poslat u lokalnu školu, koja je postala ozloglašena po “Kući za slikare”, mestu gde su se neposlušni učenici kažnjavali batinama i silovanjem. Takav naziv imala je jer bi deca u nju ulazila neozleđenog tela, a izlazila bi “išarana” modricama i ogrebotinama. Na kraju, Karl je spalio ovo mesto. Sledeće godine proveo je zavšavajući srednju kolu, a potom je spavao na teretnim vozovima, usput se baveći provalama i pljačkama. Tokom jedne vožnje u vagonu ga je silovala grupa homoseksualaca, a on je istakao da ga je to načinilo “tužnijim i bolesnijim dečakom, ali mudirjim nego ikad”.
Tada počinje njegov “krvavi” put – tokom 1915. godine on je putovao kroz Sjedinjene Američke Države, spaljivajući i uništavajući kuće, lokale i zgrade, a usput je i silovao bezbroj mladih dečaka i devojčica. Kasnije je rekao da je silovao ne zato što je imao potrebu za tim, već jer je želeo da ponizi svoju žrtvu i pokaže joj da je dominantan.
Panzram je više puta završavao iza rešetaka, ali ne zbog svojih brutalnih zločina, koji su ostajali neotkriveni, već zbog provala, nasilništva i lopovluka. U zatvoru su čuvari bili brutalni prema njemu – držali su ga u samici danima, hranili ga bubašvabama, tukli nemilosredno, što je u njemu pojačavalo i hranilo mržnju. Uvek je uspevao da pobegne iz zatvora, a u “pauzama” između robijanja uspevao je da počini jeziva ubistva.
Prvo masovno ubistvo počinio je 1918. godine kada je unajmio mornare da rade na njegovoj jahti (koju je kupio od ukradenog novca). On ih je opio alkoholom, a zatim je pucao u svih 10. Priznao je i da je hladnokrvno ubio i silovao dva mala dečaka, a jednog od njih tukao ja ogromnim kamenom do smrti. Takođe, optužen je i da je otrovao ceo jedan gradić, jer je vodu zatrovao arsenikom. U zatvoru je gvozdenom šipkom polomio glavu čoveku zaduženom za pranje veša. Osuđen je na smrt, a obešen je u septembru 1930. godine.
– Voleo bih da čitav ljudski rod ima jedan vrat i da stavim moje ruke oko njega – rekao je neposredno pred smrt.
Kada ga je “dželat” pitao za poslednje reči, Panzram je rekao:
– Požuri kopile, jedno. Ja bih mogao da ubijem 10 ljudi, dok se ti zaje*avaš!
U zatvoru je sklopio neobično prijateljstvo sa stražarem Henrijem Leserom, na čiji je nagovor napisao autobiografiju, koja je objavljena tek 1970. godine.
– Bio je neverovatan pisac. Zapanjen sam njegovom inteligencijom i stvarima za koje je bio sposoban – rekao je Džon Borovski, koji je režirao dokumentarac o Panzramu.
