Tradicija kletvi postoji verovatno u svim kulturama sveta. U Srbiji, međutim, one umeju da budu jako živopisne i posebno snažne!

 

Osnovni podsticaj za nastanak klevete jeste proklinjanje nekoga sa željom da mu se nešto neprijatno desi. Na osnovu ovoga razni ezoteričari i astrolozi, ali i antropolozi vreme nastanka kletvi stavljaju u najdavnija vremena, u sam osvit civilizacije, kada su ljudi verovali u magičnu moć reči.

Za sve kletve karakteristično je jedno – da bi se “ostvarila”, ona mora da bude nabijena emocijama i da ima jaku energiju. Zbog toga se od nekih od njih ljudi ježe čak i nakon više vekova od njihovog izricanja.

 

“Ko je Srbin i srpskoga roda,
I od srpske krvi i kolena,
A ne doš’o na boj na Kosovo:
Ne imao od srca poroda,
Ni muškoga, ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
Rujno vino, ni šenica bela!
Rđom kap’o, dok mu je kolena!”  

Kod nas, kao najstarija i svakako najstrašnija, pominje se kletva koju je izrekao srpski knez Lazar Hrebeljanović pre Kosovske bitke. Kletva je upućena onim Srbima koju se ignorisali poziv na rat sa Osmanskim carstvom.

Istorijski, još je Konstantin Filozof zabiležio da je Lazar izdao “poziv i pretnju“ srpskim zemljama. Taj poziv je sačuvan u srpskim narodnim pesmama u obliku kletve.

Nju u svojim delima pominju mnogi sakupljači srpske narodne poezije i predanja, a jedan oblik kletve se javlja i u izdanju narodnih pesma Vuka Stefanovića Karadžića 1845. godine. Upravo ta verzija “Kosovske kletve” je zapisana na spomeniku na Gazimestanu gde se vodila Kosovska bitka.

 

Tekst kletve na spomeniku na Gazimestanu, Foto: Wikipedia/a.dombrowski

Mnogi veruju da srpski narod nikada nije “skinuo” sa sebe prokletstvo bačeno pre skoro sedam vekova. Baš zbog toga, smatraju oni se toliko sudbonosnih događaja u srpskoj istoriji odigralo baš na Vidovdan, 28. jun.

A šta se dogodilo jednom selu u Topoli možete PROČITATI OVDE!