Pre krađe, Mona Liza nije bila naročito poznata slika, a pogotovo ljudima ‘van umetničkog sveta’. Leonardo da Vinči je naslikao između 1503. i 1517. godine, ali kritičari su je počeli tumačiti kao remek-delo renesansnog slikarstva tek 1860-ih godina.
U to vreme Mona Liza čak nije bila ni najpoznatija slika u svojoj galeriji, a pogotovo u svetu.
Italijanski lopov po imenu Vićenco Peruđa je 21. augusta 1911. godine sa svoja dva pomoćnika, jednostavno izašao iz Luvra sa Mona Lizom sakrivenom ispod kaputa. Remek-delo je držao više od dve godine, a uhapšen je prilikom pokušaja da je proda trgovcu umetninama. Ovaj događaj je nazvan “najvećom krađom umetnosti 20. veka.
Mona Liza je u vreme krađe bila toliko zanemariva slika da niko od zaposlenih u Luvru uopšte nije ni primetio da je nestala punih 28 sati! Tek je umetnik Luis Beroud, koji je planirao naslikati galeriju, prvi primetio da jedna slika nedostaje.
U to vreme radilo se na projektu fotografisanja svih izloženih radova koji su se morali odneti na krov muzeja radi potrebnog svetla za fotografiju, tako da ni Beroud nije bio previše uzbuđen. Ipak, pokušao je ubediti jednog od čuvara da ga pusti da se i sam uveri da je Mona Liza na krovu, a kada je konačno dobio dozvolu, uskoro se vratio i rekao: “Znaš šta, fotografi kažu da je nemaju!”
ROMANTIČNA PRIČA o prvom čoveku koji je prepešačio Afriku ZBOG LJUBAVI
Odjednom, Mona Liza je postala svetski poznata slika – doslovno preko noći.
Kako su dani prolazili, a istraga nije pokazala nikakav napredak, ljubitelji umetnosti i novinari su sve više optuživali policiju da je nesposobna. Kako je ljutnja javnosti rasla, policija je bila pod sve većim pritiskom. U jednom trenutku su čak optužili i Pabla Pikasa da je ukrao sliku, ali je i on ubrzo pušten nakon ispitivanja.
Nakon što je Luvr potvrdio krađu, Mona Liza se odjednom našla na naslovnim stranama novina širom sveta. Njujork Tajms je prozvao krađu nacionalnim skandalom. Francuske novine su krivicu bacale na američke milionere, a neki su čak tvrdili da iza svega stoji Nemačka.
Osim toga, niko nije mogao ni shvatiti motiv krađe. Pomoćnik kustosa, monsinjor Benedit je izjavio: “Za mene je misterija zašto je krađu uopšte počinio, jer ja smatram da je slika bezvredna u rukama jedne osobe.”
Kada se Luvr ponovno otvorio nakon sedam dana od krađe, ljuta rulja ljudi je odmah pohrlila prema praznom mestu za sliku – mestu koje je ubrzo postalo “znak srama” u Parizu.
U međuvremenu, lopovi su već sakrili sliku. U pitanju su bila tri italijana – dva brata Vićenco i Mikele Lanceloti i vođa – Vićenco Peruđa. Vićenco je ujedno bio i majstor koji je instalirao zaštitno staklo na Mona Lisi.
Ova trojica mladih italijanskih majstora su došla u Luvr dan pre i sakrili se u malo skladište u blizini galerije pune renesansnih slika. Sledećeg jutra, ušli su u galeriju i zgrabili malu sliku sa zida. Otkinuli su zaštitnu staklenu kutiju, skinuli okvir, i sakrili sliku ispod Peruđinog kaputa. Zatim su jednostavno izašli na sporedni ulaz Luvra, tada najveće građevine na svetu sa preko 1000 prostorija i samo 150 čuvara.
Nekoliko meseci pre krađe, Luvr je primio anonimnu pretnju u kojoj se navodilo da će Mona Liza biti uništena iz nepoznatih razloga. Osoblje muzeja je odmah unajmilo kompaniju koja će postaviti zaštitno staklo na sliku, kompaniiju u kojoj je radio čovek koji se krio iza cele krađe – Vićenco Peruđa.
Peruđa je pre ovog događaja već dva puta uhapšen u Parizu – jednom dok je pokušavao opljačkati prostitutku, a drugi put jer je izvadio pištolj u tuči. Izvori navode da je Peruđa često pričao o tome kako želi biti nešto više od građevinskog radnika. Kada se pojavio na sudu 1914. godine zbog krađe Mona Lize, tužiteljstvo ga je nazvalo običnim molerom. Peruđa je u tom trenutku besno povikao da je on umetnik.
O OVOJ ženi ne znate ništa, a zahvaljujući NJOJ žene danas imaju OMILJENI ODEVNI PREDMET
Posle krađe, Peruđa je sakrio sliku u lažni pod u svom stanu u Parizu, a kada ga je policija ispitivala kao jednog od zaposlenih u muzeju, on ničim nije ostavio utisak da je upravo on lopov. Čak je slagao i rekao da je za krađu saznao iz novina i da je tog dana stigao na posao kasnije, jer je noć ranije dosta popio. Policija je odmah poverovala i okrenula se prema sledeća dva osumnjičena: Pablu Pikasu i pesniku Giljomu Apolinareu. I oni su ubrzo pušteni, a policija je još jednom ostala bez traga.
Dvadeset i osam meseci posle krađe, Peruđa je napokon odlučio da proda Mona Lizu jednom trgovcu umetninama u Firenci. Međutim, trgovac je bio sumnjičav, pa je pozvao šefa italijanske umetničke galerije da pogleda sliku. Pečat na poleđini je potvrdio njenu autentičnost.
– U redu, ostavi je kod nas, a mi ćemo se pobrinuti da dobiješ nagradu – rekli su trgovac i njegov partner. Peruđa je otišao kući, i nakon pola sata umesto nagrade, zatekao je policiju na vratima. Kasnije je rekao da je samo hteo da vrati sliku u Italiju i da je bio patriota koji je samo pokušao da vrati Mona Lizu u zemlju svog rođenja.
Slika je odmah vraćena u Luvr, a Peruđa je priznao krivicu, pa je osuđen na samo godinu i 15 dana zatvora, kaznu koja je kasnije smanjena na sedam meseci i devet dana. Od ovog trenutka Mona Lisa više nije bila samo jedno od mnogih dela u muzeju, ona je postala svetski poznata slika koja je zauzimala naslovnice širom sveta.
Ipak, njena slava u novinama nije dugo trajala. Samo par dana nakon suđenja, izbio je Prvi svetski rat i o “najvećoj krađi umetnosti 20. veka”, kao i o samoj Mona Lizi, više niko nije pričao.
