Pod ritmom njegovih prstiju udaralo je džezersko srce Beograda. Nonšalantno nagnut nad kontrabasom, uz osmeh ispod brkova, Mihailo Blam osvajao je duše i srca svih ljubitelja ovog zvuka. Puls džezerskog Beograda naglo je opao na današnji dan pre tri godine kada nas je Miša iznenada napustio. Ipak, ostale su mlađe generacije koje džeziraju njegovim stopama, trudeći se da rad ovog umetnika ostane nezaboravljen.
Nekada davno, u vremenima srećnim, u vremenima pre Holokausta, Dorćol je bio pretežno naseljen beogradskim Jevrejima. Baš tu, na raskrsnici četiri puta, živela je i porodica Blam. Markus David, jedan od osnivača Radio Beograda, imao je sina Rafaila, koji je jedini preživeo nacistički horor. Smatra se da je baš on doneo džez u Beograd, pored toga što je osnovao slavni Narodni orkestar očevog Radio Beograda. Krv nije voda, pa nikoga ne čudi što su i Rafaelova deca porasla u izvanredne umetnike. Ćerka ovog muzičara je čuvena glumica Nada Blam, a sin… Baš je njegovom sinu posvećena ova priča koja nastaje uz zvuke “Samertajma”, jedne od džezerskih himni.
Te 1947. godine, u decembarski hladnom Beogradu, rodio se Mihailo. Mali Miša imao je četiri godine kada je počeo da uči violinu. Iako je bio veoma muzikalan, porodica je brzo shvatila da to naprosto nije njegov instrument. Upisao je klavir u čuvenom “Stankoviću”, ali vuklo ga je nešto drugačije. Kao da je od malena želeo da svima udara kontru, Miša se odaljio od potencijalne pijanističke karijere i posvetio se najvećem gudačkom instrumentu i to tako što mu je tata naredio da u predstavi “Dorćolska posla” u Narodnom pozorištu svira bas, koji nikad do tada nije uzeo u ruke. Diplomirao je na beogradskoj muzičkoj akademiji, na katedri za kontrabas. Na te četiri žice Miša je tačno pola veka ispisivao istoriju beogradskog džeza.
Profesionalno je počeo da nastupa već kao srednjoškolac. Najpre je svirao u Kamernom orkestru Dušana Skovrana, da bi potom dobio angažman i u Beogradskoj filharmoniji, pod palicom meastra Živojina Zdravkovića. Magistrirao je na Akademiji u Belgiji i potom otišao u Berlin, da polaže audiciju za njihov radijski orkestar. Tako je beogradski mladić postao prvi Jugosloven koji je opčinio slavnog dirigenta Herberta fon Karajana.
“Rekao sam FUJ i otišao u siromaštvo”
Sam Miša govorio je kako je, na prvi pogled, uradio glupost, odrekavši se para ne bili sebe “dao umetnosti koja se zove džez”.
Ne može se živeti od džeza, ali se može živeti za džez – reči su koje će citirati svi srpski muzičari naklonjeni zvuku Miše Blama.
Ipak, Berlin nije bio njegova “šolja čaja”. Vođenog očevom ljubavlju prema džezu, vukla ga je Amerika, kolevka ovog zvuka. Znate već, zadimljeni klubovi, teške note, žestok viski, žene promuklih glasova… Baš tamo, u Njujorku, upoznao je jednog od najpoznatijih džez trubača Četa Bejkera i sa njim je radio dve godine, da bi se vratio u Jugoslaviju. Odslužio je vojsku, svirao u simfonijskom orkestru JNA, da bi se ponovo okrenuo voljenom džezu. Nemačka, Izrael, Dominikanska republika… čini se da nije bilo mesta na kugli zemaljskoj gde Miša nije okidao žice i terao srca u publici da poskakuju u ritmu koji je on diktirao. Tako je dospeo čak i do Ugande gde je svirao džez na dvoru Idija Amina.
Istraživao je neprestano, želeći da pronikne u svaku poru svetske džez scene, pa je tako napisao knjigu o Majlsu Dejvisu, ali i onu o džezu u Srbiji. Ovako je Blam govorio o džez sceni u Jugoslaviji tokom okupacije:
Nedić zabranjuje Ciganima i Jevrejima da se bave muzikom, što čak ni nacisti nisu radili. To je jedna od srpskih finesa. Nemci osnivaju u Sender Belgradu (Radio Beogradu) prvi zvaničan big bend plus gudački korpus i tu imamo dva značajna imena: Georg Šic, prvi dirigent do 1943, a onda dolazi maestralni Fridrih Majer, muzičar u uniformi Vermahta, verovatno po kazni poslat u Beograd. Uspeo sam da nabavim snimke i čuo da se žestoko sviralo. Majer čak vodi jednu grupu beogradskih muzičara u Budimpeštu i pravi tamo dve ploče sa četiri numere. Ostao je trag sa kojim možemo biti ponosni jedino što je napravljen u zlo vreme. Majer je, inače, kasnije dolazio u Beograd, nije bio ratni zlikovac. Nemci su generalno džez zabranjivali, zato što je američka muzika, koja je pri tom “negroidno-judejno degenerisana”, pa je Majer sekao naslove originalnih nota, pisao umesto njih neke nemačke naslove, tako da se preko okupiranog Radio Beograda širom Evrope emitovao Glen Miler. Čak ni nemački cenzori nisu to znali.
Kao kontrabasista, ali i bas gitarista, Mihailo Blam snimio je preko 40 albuma. Jedini je kontrabasista na Balkanu koji je snimio tri solističke ploče džez muzike. Sarađivao je sa vrsnim domaćim i stranim muzičarima: Borom Dugićem, Dušanom Prelevićem, Bokijem Miloševićem, Duškom Gojkovićem, Stjepkom Gutom, Šabanom Bajramovićem, Tonijem Skotom… Osnovao je prvi časopis o džezu na Balkanu, posedovao je veliku zbirku video zapisa, dokumenata, plakata, pisama, instrumenata. Učestvovao je na brojnim festivalima širom sveta, odnosio nagrade, a u Beogradu je upamćen i kao jedan od inicijatora otvaranja džez odseka u muzičkoj školi Stanković, gde je radio i kao profesor.
Planiram dugo da živim, želja mi je da se jednom samo srušim na bini – govorio je Blam.
Nažalost, nije dočekao poznu starost. Imao je svega 66 godina kada je izgubio bitku sa teškom bolešću.
Ženio se čak četiri puta. Sa prvom suprugom Biljanom ima sina Markusa, a u braku sa čuvenom pevačicom Izvorinkom Milošević rodio se David. Baš Markus i njegova supruga Dejana rade na ideji koju im je zaveštao pokojni Miša – da se osnuje džez muzej u Beogradu. Za sada srpska prestonica uživa u činjenici da baš u srcu rodnog mu Dorćola, u okviru Jevrejske opštine, postoji džez klub “Mihailo Miša Blam” čiji će zidovi uvek pulsirati pod ritmom najpoznatijeg beogradskog kontrabasa.
