Ion Ficior (88) bio je šest godina upravnik radnog logora za koji je književnik Florin Pavlovici napisao da su u njemu humaniji bili zatvorski psi nego čuvari.

 

Bivši zapovednik radnog logora Periprava u Rumuniji Ion Ficior nedavno je prvostepeno osuđen na 20 godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti koje je od 1958. do 1963. počinio nad neprijateljima režima u radnom logoru kojim je zapovedao.

Ficior teško da će kaznu zaista i služiti jer već ima 88 godina i prema rumunskim zakonima uskoro će postati prestar da bi mogao da bude poslat na robiju.

Međutim, presuda je barem kakva-takva satisfakcija za uspomenu na čak 103 zatvorenika koja su tokom šest godina njegovog mandata umrli ili u logoru ili u istoimenom selu Periprava.

Smešten kod sela u delti Dunava, uz samu granicu sa Rusijom i na nadmorskoj visini od jednog metra, radni logor Periprava je udovoljavao raznim maštovitim opisima mučilišta čak i više od ruskog Gulaga.

Logor je imao kapacitet 2000 zatvorenika i bio je jedna od najgorih kaznionica za neprijatelje režima u vreme George Georgiju-Deža. Uz krajnje težak rad, a sa vrlo malo hrane, batinanjem i izlaganjem ekstremnoj hladnoći, sistem je bio zamišljen kao mesto za fizičko istrebljenje zatvorenika.

O kakvim je uslovima bila reč svedoči nedavna presuda Vrhovnog suda Aleksandru Visinesku (90), bivšem zapovedniku zatvora Ramniku Sarat u kojem su osuđenici bili smešteni u samice, izgladnjivani, brutalno prebijani zbog liberalnih ideja, nisu smeli ni sa kim da razgovaraju, izlaze iz samica, osim jednom nedeljno na 20 minuta i slično. 

I Ficior i Visinesku zakonski su progonjeni u projektu rumunskog pravosuđa da sudi 35 preživelih upravnika logora i zatvora iz doba državnog socijalizma.

 

U Rumuniji je od 1945. do 1989. politički osuđeno 600.000 ljudi. Jedan od onih koji je prošao kroz logor Periprava bio je i rumunski književnik Florin Pavlovici. On je u svojoj knjizi “Osnove torture” mnogo godina posle opisao šta mu se dogodilo nakon što su ga, u dobi od nepune 23 godine, vlasti 1959. osudile na pet godina robije.

Njega je odao prijatelj kako bi spasao samog sebe jer se našao na udaru radničke omladine, što je moglo biti jako gadno. Policiji je predao pisma svojih prijatelja sa kompromitujućim izjavama. Pavlovici je pisao da je kolektivizacija iz tih godina u stvari duboko nepravedna. I to je bilo dovoljno!

U istrazi su ga brutalno prebili, samo da bi ga tako izmučenog poslali na odsluženje kazne u područje poznato po epidemiji tifusa, uz obalu Crnog mora. Jedan od poslova na kojima je radio bila je izgradnja brane. Logorašima je bila određena norma – 3,2 kubnih metara zemlje koliko je morao da iskopa i prenese nekada i stotinama metara dalje od mesta iskapanja, što je strašan posao čak i za zdravu, dobro uhranjenu osobu, a kamoli za izgladnelog, izmučenog i bolesnog čoveka. 

Pavlovici je pisao da su humaniji bili zatvorski psi koji su lajali ali nisu grizli, nego čuvari koji su ih zlostavljali. Opisivao je zimska kolektivna prebijanja zatvorenika.

Opisao je kako je jednog dana odbio da ode na posao jer je bio toliko bolestan da se više nije mogao ni kretati. A onda ga je, umesto lekara koji u pravilu nije ni dolazio, posetio vojnik Negoita. Njega je opisao kao prekrasnog, plavokosog, plavookog atletu, koji ga je, spazivši ga na podu ćelije, stao ispitivati kako mu je, pitao ga je o njegovom detinjstvu i stao ga blago tešiti. Odjednom, skočio mu je na prsa sa obe noge i stao skakati po njemu.

U jednom od obližnjih logora u novembru i decembru 1959. umrlo je više od 100 zatvorenika. Tužilaštvo je prvobitno upravnika logora Ficiora optužilo za genocid, ali to je bilo previše ambiciozno, a nije niti ispunjavalo standarde UN-ove definicije.

Na kraju je tražilo za njega 25 godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti, optužnicu koju je sud prihvatio i osudio ostarelog upravnika koji nije pokazao znake kajanja, na 20 godina koje nikada neće služiti zbog zdravstvenog stanja.