Kako da očekujemo da Vinča i njena kultura postanu "evropsko drago dete" i mezimče Starog kontinenta kada je u Srbiji tretiramo kao zapostavljeno nedonošče?
Ovim rečima počinju razgovor za “Beogradske priče” Andrej Starović, viši kustos Narodnog muzeja, i Dragan Janković, kustos Muzeja grada Beograda na arheološkom nalazištu “Vinča”, najavljujući ideje za neke nove dane ovog spektakulranog istorijskog evropskog mesta.
Rađanje civilizacije
Neiskorišćeni kulturni i istorijski potencijal tera nas da delimo mišljenje, ali i tugu kada pomenemo ovo nalazište iz doba neolita, mesto gde se pre više od sedam milenijuma rađala Evropa. Evropski stručnjaci koji dođu ovde, kao i u Lepenski vir, ostaju bez daha, vidno uzbuđeni i tužni, uz neizostavno pitanje: “Da li je moguće da vi ovo ne koristite?! – kažu sagovornici Novosti.
Nalazište u Vinči prikazuje jedno od prvih urbanih naselja u Evropi, nastalo pre oko 7.500 hiljada godina, civilizaciju koja je dostigla vrhunac na mnogim poljima. Pre njih postojala je takozvana ekonomija preživljavanja, a oni su prvi put dostigli luksuz pristojnog, pa čak i lagodnog života i viška vrednosti. Živeli su u kućama koje su bile znatno udobnije i funkcionalnije nego kod naših predaka iz srednjeg veka, 6.500 godina kasnije.
Ministar i istorija
Kada je pre nekoliko godina tadašnji ministar kulture Bratislav Petković obišao nalazište u Vinči, kustos Janković ga je dočekao rečima: “Gospodine ministre, dolaskom u Vinču ušli ste u istoriju”.
– Zašto?
– Vi ste prvi ministar kulture koji je ikada došao ovde.
Tako je i ostalo.
– To se vidi po njihovom načinu života. Nikada čovek nije imao toliko visoku kulturu stanovanja. U Rimu, znatno kasnije, samo elita je živela dobro. U mnogim egzistencijalnim elementima bi čak i današnje srpsko selo moglo da pozavidi stanovnicima ovog neolitskog naselja na obali Dunava – objašnjava Janković.
U savremenom svetu današnji pogled na Vinču dovodi posmatrača u nevericu. Istina, prolaze ovuda ogromni turistički kruzeri Dunavom, iz daljine se čuje vodič koji sa razglasa objašnjava dobrostojećim turistima šta se nalazi na obali, a naši umešni turistički uposlenici mogu samo – da im mašu(?!).
Nema pristaništa, niti infrastrukture koja bi ugostila bogate turiste. Oni će novac ostaviti nekome drugom, na nekom drugačijem mestu.
– U Vinču godišnje dođe oko 4.000-5.000 hiljada posetilaca. Realno, svake sezone bi na ovom mestu moralo da bude oko 100.000 stranaca – kaže Janković.
Sirotinja – duha
Neulaganje u prezentaciju kulturnog turizma je ogromna boljka našeg društva. Kako objašnjava Andrej Starović, komšije iz Hrvatske imaju ogromnu podršku države, oni su ponosni na ono što imaju u Podunavlju. Tamo udruženo rade ministarstva turizma, ekonomije, kulture…
Osnovali su Udruženje muzeja slavonske regije sa ciljem promovisanja kulturne baštine Podunavlja Uložili su velika sredstva u promociju Vučedolske kulture, zatim u dvorac Elc u Vukovaru, odnosno u Gradski muzej i tako su dobili nagradu za najbolji evropski muzej prošle godine! To je sasvim zasluženo, napravili su ga sjajno. Okupili su stručnu, mladu i entuzijastičnu ekipu i pustili stručnjake da rade svoj posao – dodaje Starović.
A mi o tako nečem uopšte ne razmišljamo.
– Koliko god da mi podrazumevamo kako su Lepenski vir i Vinča sami po sebi poznati
Pismo iz Holandije
Na imejl adresu kustosa Jankovića nedavno je stiglo pismo iz Holandije, u kojom je potencijalna gošća postavila tri pitanja: da li može da poseti nalazište, da li to može da uradi u invalidskim kolicima, i da li postoji toalet za ljude sa posebnim potrebama.
– Nažalost, samo na prvo pitanje odgovor je bio “da”. Dobio sam sledeći dopis na kojem je pisalo kako je to neće sprečiti da nas poseti, i da će dovesti dvojicu snažnih momaka koji će je izneti do lokaliteta – kaže Janković dodajući da je na kraju baš tako i bilo.
u svetu, to uopšte više nije tačno. Bili smo, doduše, u žiži zbivanja šezdesetih godina prošlog veka, kada su ovde bila obimna i važna istraživanja, kada je svetska naučna elita imala upućen pogled na ovu stranu, a o nama su pisale novine poput “Njujork tajmsa”. To uopšte ne znači da, osim stručnjaka, turisti današnjice imaju makar blagu predstavu o koliko značajnom mestu pričamo – izričit je Starović.
Uprkos tome, brojni stranci dolaze da vide ovo nalazište na obodu Beograda. Naši sagovornici kažu: “Ljudi ipak nekako stižu ovde kako bi pogledali Vinču. Ali na tom mestu se i mi predstavljamo i pokazujemo ko smo i šta smo”.
Eksponati su u baraci koja je, doduše, adaptirana i u njoj se nalaze izuzetni predmeti iz neolita. Kapacitet je najviše oko 30 gostiju u jednoj turi.
– Kada me pitaju za stanje u Vinči, imam dva odgovora. Nije dobro, jer ovde ima mnogo problema, a dobro je – jer su svi rešivi – kaže iskusni kustos Dragan Janković.
Evropsko svetlo
Ova, gotovo potresna priča o našem nemaru i lošoj organizaciji ipak ima drugu stranu. Neiskorišćeni potencijal koji su nam ostavili praoci iz neolita mogao bi, uz napor, ipak da dosegne do evropske i svetske publike.
Osmislili smo turu “Putovanje u početke”, koja bi vodila posetioce u mesto odakle potiče suština svega što je vezano za istoriju Starog kontinenta. Aplicirali smo za kulturnu turu Evrope, za koju sertifikat izdaje Savet Evrope. Takvih, kulturnih tura ima 33, od kojih se samo četiri bave kulturno-istorijskom baštinom. Ove turističke trase počele su da usmeravaju turiste od 1987. godine, od strane Evropskog centra za kulturne ture sa sedištem u Luksemburgu. Transdunavski evropski fond odvaja ozbiljan novac za finansiranje ovakvih projekata, i kontaktom s njima podigli smo priču na značajno viši nivo – kažu sagovornici.
Ove godine imamo sjajnu priliku da se nađemo kao kandidati zajedno sa Hrvatskom, Rumunijom, Mađarskom i Bugarskom, dakle, podunavskim državama.
– To bi bila prva tura koja bi se bavila početkom Evrope i njenog identiteta. U toj priči sve počinje sa Lepenskim virom, Vinča ima jednu od centralnih uloga, a treća tačka bi bila Vučedol – dodaje Starović.
Procedura će potrajati zbog preciznosti koja je potrebna zvaničnim evropskim institucijama da donesu odluke i opredele kapital, ali to je put kojim bismo morali da idemo. Naravno, uz razumevanje i jasnu podršku države.
Poseta Vinči i kulturi koja je duboki koren civilizacije, u budućnosti bi morala da predstavlja ponos svih stanovnika Starog kontinenta. Takođe, morala bi da uobliči mnogo jasniji, pozitivan identitet Beograda i njegovu prepoznatljivost na ovom, hodočasničkom putovanju u srce evropskog rađanja.
Vučedol
Ono što je Vinča bila za kulturu i napredak ljudske vrste pre 7,5 hiljada godina, Vučedol u današnjoj Hrvatskoj je bio tri milenijuma kasnije.
– Vinčanci su ovladali proizvodnjom bakra, i živeli su mnogostruko bolje od svih poznatih civilizacija toga doba. Sličan status je imao Vučedol, čiji su stanovnici ovladali proizvodnjom bronze, pa je tamo postojala čak i serijska proizvodnja izlivanjem oružja u kalupima – objašnjavaju sagovornici Novosti.
Neke sekire izlivene tamo pronađene su čak u Skandinaviji, a njihova moć bila je izuzetna u to vreme.
Turistički potez koji objedinjavaju Vinča, Vučedol ali i mnogi drugi lokaliteti u slivu Dunava, prosto su pravi mamac za svakog Evropljanina koji traga za svojim pravim identitetom.
