Bilo je to pre skoro 100 godina. Pre čitavog jednog veka kada je Srbija bila sapeta lancima Velikog rata. Preko 150.000 vojnika našlo je svoj spas na Krfu, a zajedno sa njima bio je i veliki vojvoda Stepa Stepanović.
Iako danas možda važi ona priča da generali i vojskovođe uživaju dok se pešadija pati, zna se da naše vojvode nikada nisu bile takve. Borili su se podjednako hrabro i žustro, sve vreme vodeći računa o svakom svom vojniku.
Vojvoda Stepa Stepanović smestio je štab u sredinu svojih trupa kako bi nadgledao oporavak vojnika i pripreme za proboj fronta. Bez obzira na vreme obilazio je svoje trupe. Odnosio se prema svojim junacima kao da im je otac ili deka, trudio se da im da snage da izguraju sve na šta su bili primorani.
Tako je krajem te 1917. godine vojnik Vasilije Lazić, moj pradeda, sedeo u rovu, sav snužden i nikakav. Bio je 18. decembar i već se smrklo. Misli su mu lutale, pitao se da li mu je porodica živa, da li znaju da je živ, ima li nade da će se ikada više sresti. Prolazio je neki starešina na konju i zastao kraj njega.
– Vojniče, šta ti je? Što su ti sve lađe potonule – upitao je neznanac u mraku.
– Sutra mi je slava, gospodine. Razmišljam o mojima, jesu li živi, da li mogu da slave… imaju li uopšte gde – rekao je Vasilije tiho, na šta mu je starešina poručio “da se drži” i odjahao dalje.
Sutradan su Vasilija pozvali u centralni štab. Dočekao ga je lično vojvoda Stepa Stepanović i tada je pradeda shvatio da je sa njim pričao prethodne noći. Na stolu slavnog srpskog vojskovođe gorela je sveća, a pored nje bila je mala činija žita i pogača – umesto slavskog kolača. Vasilije se rasplakao, kao dete, sve dok nije čuo glas velikog junaka.
– Hajde, vojniče, nema suza! Da se preseče kolač. Srećna ti slava!
