Odnosi se na to da po pitanju ukusa, ne može biti sporova. Ova izreka je prvobitno glasila: “De gustibus et de coloribus non disputandum”, to jest, “O ukusima i o bojama ne treba raspravljati”.

Starogrčki istoričar Plutarh piše da je kada je Julije Cezar obilazio prijatelja Valerija Lea u Milanu, njegov domaćin poslužio ga je kuvanim šparglama prelivenim puterom. Stari Rimljani, međutim nisu nikada koristili puter za kuvanje, već isključivo maslinovo ulje, jer su puter smatrali “varvarskom hranom”. Kada su se njegovi prijatelji požalili, kako bi smirio strasti Cezar izgovara izreku “De gustibus non est disputandum”.

Izreka ima dvojako značenje. Konvencionalno se smatra da znači dopušteni pluralizam mišljenja ili subjektivni doživljaj sveta oko nas. S druge strane, postoje tumačenja da se o ukusu ne raspravlja, jer je on objektivan, a ne potpuno relativan i subjektivan.

Postoji stalna rasprava o tome da li je izreka korisna uopšte, a zagovornici sa svake strane tvrde da su nesporno rešili to pitanje. Ljudi koji podržavaju ovu izreku često ukazuju da je prijatan zvuk njenih fonema  umirujuć, a postoje i oni koji tvrde da im izreka donosi smeh i razdraganost.