Svi osvajači sa priložene liste hvalili su se time da “sve zemlje leže pod mojim nogama” ili obećavali da će potpuno poniziti svoje neprijatelje, ali su na kraju potpuno zaboravljeni.

 

Da li vam ijedno od ovih imena zvuči poznatno?

Lugal-Zagezi

Civilizacija je rođena u drevnom Sumeru u plodnim ravnicama između Tigra i Eufrata, ali je 2330. pre nove ere došlo do velikog rata koji je potpuno srušio njegove veličanstvene gradove. Krivac je bio Lugal-Zagezi, najpre sveštenik boginje Nisabe, a posle vladar Ume.

Nakon što je nasledio tron, ubrzo je postao i kralj Uruka, najverovatnije venčanjem, a onda je pokrenuo borbu protiv kraljevstva Lagaš i osvojio njegov grad. Tamošnji sveštenik pisao je da je Lugal-Zagezi “zapalio hramove i srušio palatu Tiraš, Abzubandu hram i opljačkao kapele Enlil i Utu”.

U još jednom opisu njegovog osvajanja, poraženi kralj Lagaša gorko je prokleo Lugal-Zagezija: “Lider Ume, uništio je Lagaš i počinio greh protiv Ningirsua. Ruka koja se digne protiv njega biće odsečena! Neka Nisaba, božastvo Lugal-Zagezija, vladara Ume, natera da nosi greh”.

Međutim, osvajanje Lagaša samo je ojačalo poziciju Lugal-Zagezija. Nedugo potom, bio je vladar celog Sumera i gospodar primitivni gradova Ura, Zabale i Nipura. Njegova vojska pustošila je od Persijskog zaliva do Sredozemlja.

“Enlil, kralj svih zemalja, dao je Lugal-Zageziju kraljevstvo nad narodom i usmerio sve oči zemlje ka njemu, stavio sve teritorije pred njegove noge… od istoka do zapada, Enlil mu nije dozvolio da ima rivala”.

Enlil se, međutim, predomislio. Lugal-Zagezijeva osvajanja dovela su ga u sukob sa mnogo manjim vladarom Sargonom i u veličanstvenom obrtu njegova dobro obučena vojska porazila je sumersku. Lugal-Zagezi sproveden je u lancima kroz Nipur i uskoro potpuno zaboravljen, dok je Sarkon Akadski osnovao prvu veliku imperiju u istoriji.

Maodu Šanju

Konj je prvi put pripitomljen u velikoj evroazijskoj stepi, naizgled beskrajnom okeanu trave koji se prostire od Mongolije do Istočne Evrope. Povremeno su se među nomadskim konjanicima ovih ravnica rađali veliki vladari koji su mrsili konce ostatku planete.

Neki od njih su legendarni – Atila, Džingis, Timur – ali Maodu Šanju, jedan od prvih koji je stekao slavu, pao je u zaborav.

Maoduov otac bio je kralj Huna, naroda koji je živeo na prostoru današnje Mongolije. Kralj je više voleo Maoduovog brata, pa ga je on ubio i preoteo presto. Prema kineskom istoričaru Sima Ćjanu, Maoudu je pozvao očeve telohranitelje na vežbanje gađanja strelom i tražio od njih da za metu uzmu kraljevog konja.

Neki od njih su se pobunili, a Maodu ih je smesta ubio. Onda je od ostalih tražio da uzmu kraljicu za metu, a kad su se neki pobunili, ubio je i njih. Treći put je tražio da za metu uzmu njegovog oca. Ubili su ga bez oklevanja.

Nakon toga, ubio je i svoje braću i sestre i krenuo protiv drugih naroda, stvorivši ogromnno carstvo koje se prostiralo širom istočnih stepa. Čak je 200. godine pre nove ere namamio kineskog cara Gao-cua u zasedu i primorao ga da potpiše poražavajući sporazum.

Kinezi su tako morali da plaćaju danak, a Gao-cu preda svoju ćerku kao Maoduovu konkubinu (zapravo, poslao mu je neku drugu devojku rekavši mu da je to njegova ćerka).

Na neki način, Gao-cu je imao sreće, jer je njegov kolega, kralj Rou-ši naroda ubijen, a njegova lobanja postala šolja Maoduovom sinu, jer se usprotivio njegovim ultimatumima.

Maoduo je umro 174. pre nove ere kao vladar carstva koje je po veličini moglo da parira imperiji Aleksandra Velikog, ali je ipak pao u zaborav.

Kijaksar
 

Vekovima je moćno Asirsko carstvo dominiralo Bliskim istokom. Njegov uticaj proširio se čak i do prostora današnjeg Irana, koji se tada zvao Medijskim carstvom.

U Mediji se nisu svi slagali sa takvim razvojem situacije i kralj po imenu Fraort poveo je pobunu oko 653. pre nove ere. Ipak, asirskih strelaca su se ljudi tog vremena s pravom plašili i pobuna je ugušena. Fraort je pogubljen, a njegov ožalošćeni sin Kijaksar zakleo se da će završiti ono što je njegov otac započeo.

To nije bio lak zadatak, naročito ako imamo u vidu da su u međuvremenu Skiti zauzeli Mediju. Ipak, Kijaksar se lažno povinovao Skitima, ali samo do trenutka u kom je uspeo da njihove vođe namami na zabavu.

Kad su se Skiti napili, Kijaksar ih je pogubio i ujedinio Mediju. Reformisao je vojsku i opremio je novim oružjem i konjima, koje Asirijci nisu imali.

Od 614. pre nove ere kada je Medija napala Asiriju kod Ašura, pobede su se samo nizale, a za dve godine uspeli su da poraze i Ninivu.

Kijaksar je osvetio svog oca i uništio najveću imperiju tog vremena. Možda bi Medijsko (ili Međansko) carstvo dugo dominiralo drenim svetom, da Kijaksarov naslednik nije imao tu nesreću da mu se putevi ukrste sa mladićem Kirom, vođom opskurnog plemena čiji su se članovi nazivali Persijancima.

Nabopalasar

Međutim, Kijaksar i Međani nisu bili sami u svom velikom ratu protiv Asirije. Pokušavajući da slome tako veliku silu, sklopili su savez sa Nabopalasarom, pobunjenikom koji je sam sebe proglasio kraljem Vavilona.

Vavilon je bio dragulj Asirskog carstva, ali su njegovi surovi i pohlepni vladari, a grad čeznuo za svojom nezavisnošću. Pobunili su se 705. ali je kralj Senaherib slomio ustanak. Isto je prošla i pobuna iz 651.

Nabopalasar je rođen u Haldeji i čak je na spomenicima opisan kao “ničiji sin”. Međutim, postao je čuveni predvodnik oslobodilačkog pokreta i vodio gerilske bitke u močvarnoj delti Tigra i Eufrata.

Kada su građani Vavilona svrgli svog vladara 630. pre nove ere, pozvali su veterana da bude njihov kralj.

Petnaest godina Nabopalasar vodio je očajničke borbe da istera Asirijce iz Vavilona, a 616. je u tome i uspeo. Četiri godine kasnije, potpisao je Kijaksarom sporazum i zajedničkim snagama razorili su Ninivu i Asiriju podelili na ravne časti.

Umro je 605. u Neovavilonskom carstvu koje je osnovao kada je Kir Veliki “zakucao” na vrata.

Pi

 

U osmom veku pre nove ere drevni Egipat je tonuo u haos. Manji kraljevi su se otimali o gradove, a severom su vladali libijski ratni profiteri. Zabrinuti sveštenici Amona tražili su pomoć od “Crnih faraona” Kuša.

Ovo moćno afričko carstvo bilo je pod jakim uticajem Egipta. Taj prostor na kom se nalazi današnji Sudan ima više piramida i od samog Egipta. Kuši su u takvoj situaciji zapravo održavali egipatsku kulturu živom.

Za razliku od većine ljudi na ovom spisku, faraon Pi nije bio nemilosrdni osvajač. Iako je imao veliki uticaj čak i na jugu Egipta, nije imao velike ambicije da se probija dalje ka severu. Ipak, bio je veliki vernik i nije mogao da dozvoli da se Amonov kult urušava.

Njegova vojska je krenula ka severu i kupala se u svetoj vodi Nila i izvojevao velike pobede. Kada je postigao potpunu pobedu, Pi se vratio kući u Nubiju.

Njegov naslednik Šabaka bio je ambiciozniji i vratio se u Egipat 719. pre nove ere “zbrisavši” i poslednje tragove pobunjenika i osnovao 25. dinastiju drevnog Egipta.

Du Nuvas

U šestom veku poslednji jevrejski kralj Arabije gledao je kako se vodi krvava bitka duž obala Jemena. Njegovo ime bilo je Jusuf Al-asar, ali je zbog bujne kose, bio poznat kao Du Nuvas, ili “Gospodar pramenova na slepočnicama”.

Videvši da će njegovi neprijatelji pobediti, okrenuo se i nagnao svog konja u Crveno more oduzevši sebi život.

U decenijama pre dolaska islama, Jemen je bio u središtu sukoba između zoroastrijske Persije i hrišćanskih snaga Istočnog Rimskog carstva i Abisinije. Štaviše, abisinijski vladar vladao je Jemenom pre nego što je Du Nuvas preoteo moć. Moguće je da je njegovo preobraćenje u judaizam imalo svrhu u sticanju nezavisnosti od Persije i Abisinije, ali je iz arhiva jasno da je redovno ubijao hrišćane u svojoj zemlji.

Do 525. Du Nuvas je držao potpunu kontrolu nad Jemenom. Naravno, to se Abisiniji nije svidelo i kralj Negus Kaleb uskoro je krenuo u invaziju iz svoje prestonice Aksuma.

Du Navas ih je dočekao na obali na kojoj su planirali da se iskrcaju, ali su jednostavno bili suviše moćni. Bio je primoran da prihvati poraz i skončao je u moru.

Brenus

 

Grci i Makedonci su pod Aleksandrom Velikim zauzeli najveći deo poznatog sveta. Međutim, posle smrti velikog vladara 323 pre nove ere, naslednici su poveli rat među sobom i carstvo je propalo. Samo 40 godina kasnije, stanje se toliko pogoršalo da je keltska vojska uspela da sa severa probije granicu i osvoji njegovu Makedoniju.

Gali su bili predvođeni poglavicom Brenusom koji je okupio veliku vojsku iz više plemena. Nakon što je osvojio Makedoniju, Brenus je krenuo ka jugu, ka mnogo bogatijoj meti – Grčkoj. Grci su u panici ušli u savez i odlučili da ga dočekaju u Termopilskom klancu, istom onom u kom se 300 spartanskih vojnika usprotivilo Persiji.

Ali Brenus je znao šta ga čeka i poslao je trupe da opustoše najizloženiju grčku državu Etoliju. Etolijanci su napustili Termopil kako bi branili svoju zemlju i broj onih koji su bili spremni da brane Grčku se opasno smanjio. Onda je Brenus platio lokalcima da mu pokažu iste puteve kojima je nekada išao Kserks.

Grci su predvideli da neće dobro proći i povukli se, a Brenus je marširao na bogato proročište Delfi. Ipak, nesloga među Galima je odložila napad i baš kad su ponovo postigli konsenzus, snažna snežna oluja ih je omela. Grci su, zahvaljujući se čudu prirode, napali Kelte i potisli ih nazad na sever.

Pačakutek

Peruansko pleme Čanka je u 15. veku aktivno širilo svoju teritoriju. Imali su iskusnu vojsku i talentovane zapovednike, pa je retko ko smeo da im se suprotstavi.

Oko 1438. odlučili su da krenu na Kusko, prestonicu naroda Inka. Njihov vladar Virakoča i naslednik Urkon napustili su prestonicu i pobegli. Međutim, njegov drugi sin Kusi Jupanki odbio je da se povuče.

Kusi Jupanki je nekako uspeo da porazi Čanke u bici koristeći prednost velike nadmorske visine i kasnije uzeo novo pobedničko ime – Pačakutek ili “Onaj koji je naterao zemlju da se trese”.

Njegov otac je svrgnut s vlasti, a brat ubijen, dok je Pačakutek intenzivno radio na tome da stvori imperiju Inka. Prvo je napao sve gradove u okolini Kuska, a kao izgovor koristio činjenicu da mu oni nisu pomogli kad su ga napali Čanke. Čim bi stvorio dobru bazu, širio bi se još dalje i osvajo čak i velike oblasti. Čak je ubio svog vojskovođu Kapaka Jupankija, koji je za njega osvojio sever, kako mu ne bi kasnije postao pretnja.

Inke su postale dominantna sila u Peruu, pa se u starosti Pačakutek primirio i posvetio se osmišljavanju arhitekture Kuska.

Zenobija

 

Zenobija je bila kraljica Palmire koja je lično išla u ratove i borila se rame uz rame sa svojom vojskom. U trećem veku ona je uspela da stvori carstvo koje se protezalo od Egipta do Turske i bila je prava pretnja Rimu.

Njen uspon počeo je nakon što se udala za Lucija Septimija Odenata, rimskog guvernera u Siriji. Njih dvoje su očigledno bili dobar tim, iako je Zenobija odbijala da konzumira brak sa svojim mužem, izuzev kako bi začela njihovog sina jedinca.

Lucije je 266. ubijen, zajedno sa njegovim sinom iz prethodnog braka. Umesto da čeka da Rim pošalje novog vladara, Zenobija je tu poziciju dala svom sinu a sebe proglasila regentom.

U to vreme, na rimskom tronu su se brzo smenjivali carevi koji su bili suviše zauzeti spletkarenjima i borbom za opstanak na vlasti, da bi se brinuli o Zenobiji. Ona je to dobro koristila.

Pošto nije želela da odmah raskine sve spone s Rimom, poslala je svog agenta u Egipat da tamo pokrene pobunu protiv Rima. Njena vojska je zatim slomila pobunu i vratila Egipat Rimljanima, naravno, preko Zenobijinog dvora u Palmiri.

Nažalost, prava rimska vojska se pojavila u Egiptu i primorala Zenobiju da razotkrije svoju taktiku. Predosećajući u kom smeru vetar duva, kompletan rimski istok zakleo se Zenobiji na vernost. Ipak, prilike su se menjale i Rimljani su konačno dobili kompetentnog vladara – Aurelija – koji je porazio Zenobiju u teškim bitkama.

Kraljica Palmire odvedena je u Rim gde su joj dozvolili da živi, ali u tihoj anonimnosti.

Osam Jelena Jaguarova Kandža

To je ime vladara Mišteka koji su naseljavali pacifičku obalu Meksika u 11. veku. Osam Jelena Jaguarova Kandža rođen je u kraljevskoj porodici Tilatongo, ali nije bio prvi u redu za presto. Zato je u 18. godini otišao kod proročice, koja mu je savetovala da putuje do primorja (ili ga je tamo oterala – predanje nije sasvim jasno).

U svakom slučaju, Osam Jelena i njegovi pratioci napustili su Tilatongo i osnovali grad Tututepek.

On je tada stvorio savez sa trgovcima Tolteka, kojima su bili potrebni so i kakao. S novcem, Osam Jelena je dobio mogućnost i da ratuje, a počeo je od manjih sela duž obale, pa se kasnije usmerio na veće gradove u kontinentalnom delu.

Kako je njegovo bogatstvo raslo, drugi članovi kraljevske porodice iz koje je potekao počeli su da umiru, što je njega približilo prestolu. Njegovog poslednjeg brata mučki je ubio nepoznati počinilac, čime je Osam Jelena postao novi kralj.

On je nedugo potom krenuo na stare neprijatelje Tilantonga čiji je grad u starim spisima nazvan “Crveni i Beli Snop”. To je bilo naročito važno Osam Jelena jer je dugo bio tajno zaljubljen u Devet Majmuna – ženu kralja pomenutog grada.

Međutim, kad je došao do palate kraljevskog para, našao je svoju ljubav i njenog muža na samrti. U neverovatnom trenutku slabosti, Osam Jelena je poštedeo njenog sina, što se pokazalo kao velika greška.

On je ubrzo pobegao iz zarobljeništva i uputio se ka carstvu Zapoteka, kom se nije dopadala ideja ujedinjenog Mišteka. Sa vojskom tog carstva, sin Devet Majmuna vratio se da porazi, sada već vremešnog, Osam Jelena. Osvajača je lično ubio dečak kog je on poštedeo zbog ljubavi.