Iako deluju, na prvi pogled nadrealno, ovakve scene nisu bile retke u srednjovekovnoj Engleskoj, jer im je jedna danas uobičajena institucija bila nedostupna.

 

Na gradskom trgu je postavljena scena, nekoliko burića spojeni su u improvizovanu pozornicu, a ispred nje su se naguravali raznoliki ljudi, među kojima su pijanci bili najglasniji.

Na scenu stupa visok bradati muškarac, sa bocom ruma u jednoj ruci, dok je u drugoj držao povodac. Na povocu je, izazivno obučena i očigledno pripita, bila njegova supruga. Nakon štu se se popeli na binu, aukcija je mogla da počne!

“Daje se na znanje…” 

Ova scena koja podseća na neku od najbrutalnijih pijaca robova nije se desila na obalama zapadne Afrike, niti na nekom karipskom ostrvu. Bila je ovo scena koja se mogla videti u brojnim gradovima Engleske, s tim da je pojava najviše puta dokumentovana u Birmingemu. Lokalni časopis u tom gradu napisao je 1733. jedan od prvih novinskih članaka na tu temu, mada je nesumljivo da su se slične stvari dešavale i ranije.

– Semjuel Vajthaus … prodao je svoju ženu Meri Vajthaus, na otvorenoj dražbi, Tomasu Grifitu. Plaćena je cena od jednog zlatnog novčića – glasio je pomenuti članak.

U nastavku članka napisano je da se gospodin Grifits obavezuje da “uzme Meri sa svim njenim manama”. Kako je gospodin Grifits izašao sa manama na kraj, nije nam poznato, ali članak tvrdi da je nakon obavljenog posla usledila pijanka, na kojoj su se međusobno čašćavali novi mladoženja i bivši muž.

Ikakav razvod vs nikakav brak

Iako deluju, na prvi pogled nadrealno, ovakve scene nisu bile retke u srednjovekovnoj Engleskoj, jer im je jedna danas uobičajena institucija bila nedostupna. Naime, razvod je u Srednjem veku bio jedna od najkomplikovanijih procedura, uz to i veoma skupa.

Dok su se pripadnici više klase relativno često upuštali u brakorazvodne parnice, jer su one same neretko bile povezane sa imovinskim transakcijama, siromašniji slojevi su našli svoju verziju razvoda – prodajući suprugu!

Najraniji pisani tragovi o engleskom običaju da se žene javno prodaju potiču sa kraja XVII veka, a dugo se vodila debata o pravnom osnovu za ovakve manifestacije. Postojala je jaka struja koja je stvar smatrala nelegalnom i pokušavala da zaustavi ovaj nehumani običaj.

S druge strane, apologete prodaje su u prvi plan stavljale engleski zakon za siromašne, koji je pod određenim uslovima dozvoljavao ovakvu prodaju. Čini se da je zapravo najvažnije bilo šta diktira realan život.

Iako nisu ostali nekakvi pisani tragovi o tome kako su same žene gledale na postupak aukcijske prodaje, karakteristično je da su žene koje se prodaju na većini mnogobrojnih slika i crteža koji opisuju ovakve događaje, naslikane nasmejane, kako se ponašaju kao da im je sve to zabavno, te čak i izazivaju okupljene da ponude što više. Autori tih crteža, doduše, stoprocentno behu muškarci…

Žene za žene

 

A kako su same žene gledale na ovaj običaj? Sigurno je da su one praktičnije u njemu videle mogućnost da izađu iz lošeg braka, što je za mnoge Evropljanke tog vremena bio nedosanjani san.

Iako su nominalno prodaje bile u formi dražbe, često su bile, zapravo, unapred dogovorene, te je žena formalno “prodata” osobi s kojom je već bila u vezi. Pisani tragovi koji su nam ostali najčešće govore da su prodavane žene imale pozitivan stav prema ovom običaju, mada to treba uzeti sa rezervom.

Iako je ovo bio običaj koji se sprovodio isključivo među najnižim slojevima stanovništva, elita XVIII, a naročito XIX veka se smatrala obaveznom da ovakvom varvarstvu stane na put. Kako je došlo do povećanja broja ovakvih “prodaja”, tako je rastao i otpor ovoj vrsti manifestacije.

Jedan od prvih slučajeva javnog otpora nalazimo 1756. godine, kada su žene u Dablinu prekinule aukciju, “oslobodile” ženu koja je prodavana, a njenog muža vezale u lance. Iako je muž pušten već sutradan, nakon što je noć proveo vezan na trgu, iz ovog primera možemo videti da je javnost ipak negativno gledala na ovakav običaj.

Slični incidenti u kojima se aukcija pretvorila u događaj koji je uznemirio javnost, ili kada je javnost i reagovala, beleženi su skoro svake decenije, širom Engleske.

U samom Londonu, 1806. radnik sa dokova je pokušao da proda svoju suprugu na jednoj od gradskih pijaca. Novinski izveštaji govore da su “nakon što su shvatili radnikovu nameru, građani prvo protestvovali, a potom ga i fizički napali, i sve bi se završilo linčom supruga da se nisu umešali pripadnici policije”.

“Nije to lepo”

Kako je britanska imperija postajala sve uređenija država, tako su i običaji prodavanja supruge bivali sve ređi. Nominalna zabrana nikada nije donesena, ali se stvar promenila kada su državni organi počeli da kažnjavaju i zabranjuju ovakve postupke, s kojih su do tada skretali pogled.

Nakon što su ostali primeri da su žene prodavane za sve što možete zamisliti, od “grumena zlata velikog kao šaka”, pa do krigle piva ili nekoliko kokošaka, tek u dvadesetom veku su Englezi raskrstili sa ovim običajem.

Poslednji zabeležen slučaj datira iz 1913. godine, kada je žena tvrdila da ju je muž prodao svom kolegi sa posla. U tom periodu, feministički pokret, stvoren u XIX veku, doživljava svoj vrhunac, te se uvođenjem prava glasa i za žene pravi neka vrsta otklona od prošlosti, barem kada je tretman žena kao robe bio u pitanju.