Beograd je 12. aprila 1941. godine bio zaista tužan grad... Kako je, posle šest dana konstantnog bombardovanja, veliki deo stanovništva pobegao u unutrašnjost zemlje, ulice su bile puste, grad je bio bez vode, struje, prevoza, hrane... Mnogo pre okupatora, Beogradom su zavladali glad, očaj i strah...

 

Svedoci dramatičnih dešavanja u Beogradu početkom aprila 1941. godine pamte da su bolnice bile prepune ranjenika, da su tela poginulih ležala po ulicama i ruševinama jer nikoga nije bilo da ih pokupi, i da su, tu i tamo, po gradu još besneli požari koje niko nije imao da ugasi… Samo tokom aprila 1941. sahranjeno je, prema nekim procenama, preko osam hiljada ljudi!

Bio je to krvavi bilans šestodnevnog nacističkog bombardovanja Beograda i početak Drugog svetskog rata u Srbiji… rata koji će odneti još mnogo života.

U Beograd je, na današnji dan, pre 75 godina, ušlo izviđačko odeljenje nemačkog 41. motorizovanog korpusa iz pravca Pančeva. Tokom noći i jutra u grad su stigli i delovi VII oklopne divizije iz pravca Zemuna i XI oklopne divizije iz pravca Topole. Bio je to početak okupacije duge 1.287 dana tokom koje je srpska prestonica nepovratno izmenila svoj izgled.

 

Dan kada je Beogradom zavladao strah

 

Samo dan kasnije, 13. aprila 1941. godine tadašnja Gradska uprava pozvala je Beograđane da budu “svesni vremena i okolnosti u kojima žive” i da poštuju pravila okupatora. Svaki incident biće kažnjen “po vojnim zakonima”.

Proglasom je Beograđanima dopušteno kretanje ulicama u period od 5 ujutru do 19 časova uveče. Noću su na ulicama mogle da budu samo naoružane građanske straže koje su održavale red i mir.

Beograd je sve do kraja aprila bio bez električnog osvetljenja, a kako nije bilo ni vode, počelo je snabdevanje iz zapuštenih gradskih česama, čak i direktno iz Dunava i Save. Jedna od prvih mera novih vlasti bilo je i vakcinisanje protiv tifusa jer su, u gradu bez vode, harale zaraze.

Pet dana kasnije, u Štabu nemačke Druge armije, potpisana je bezuslovna kapitulacija Jugoslovenske kraljevske vojske.

Okupacija Jugoslavije je počela…

Život u okupiranom Beogradu je nastavio dalje

 

Ironično ili ne, u okupiranom i razrušenom Beogradu, prvo su ponovo otvorene kafane! Istina, zbog policijskog časa, radile su po strogo utvrđenom vremenu i u njima nije bilo da se naruči Bog zna šta, ali su tako Beograđani dobili svoja mesta za priču… pa makar i o muci.

Glavni zadatak okupacionih vlasti bio je osposobljavanje vodovoda, telefona i radija. Radove na ovome sprečavao je gerilski rad pojedinih grupa, pa se često dešavalo da kablovi, namešteni dan ranije, ujutru budu presečeni. Nakon toga, nemačke vlasti su izabrale taoce koji su nosili trake oko ruke i bili zaduženi da, svojim životom, odgovaraju za određeni deo kabla, a slično je urađeno i sa pontonskim mostovima i nekim vojnim objektima.

Prva tramvajska linija u okupiranom Beogradu bila je linija 6 – od Rasinske do Dvorske ulice, i puštena je u saobraćaj 26. aprila. Vozila je od 6 ujutru do 6 časova uveče, a njome su se mogli voziti građani dokle god je prvi deo tramvaja rezervisan za nemačke vojnike.

 
Dozvolu za korišćenje automobila dobijali su samo oni koji su direktno radili za okupatorske vlasti. Krajem aprila proradila je i železnička stanica, a prvi privatni telefonski razgovor u okupiranoj prestonici obavljen je 15. maja. Negde u to vreme, proradili su i sudovi.

Naravno, život pod okupacijom doneo je u Beogradu i neminovne promene. Jedna od njih bila je kažnjavanje besposličara i skitnica, a osobe uhvaćene u ovom “nedelu” dobijale su do 20 dana zatvora i prinudni rad.

Stanovništvo je bilo dužno da pokazuje “dužno poštovanje i pažnju” nemačkim vojnicima koje sretne na ulici. Ovo je podrazumevalo sklanjanje sa puta i prvenstvo prolaza, a za neukazivanje poštovanja takođe je sledila zatvorska kazna.

Beogradskim Jevrejima ništa od “pogodnosti” koje je uživalo ostalo stanovništvo nije bilo dozvoljeno. Nije mnogo prošlo pre nego što se počelo sa deportacijama, a prvi logor u Beogradu formiran je na Banjici 5. jula 1941. godine. Onaj zloglasniji, na levoj obali Save, nekadašnjem Sajmištu, počeo je da radi u oktobru iste godine.