Upoznajte Edmunda Gleza fon Horstenau-a. Čoveka koji se otvoreno suprotstavio ustaškom establišmentu u NDH. Zahvaljujući njemu imamo detaljna svedočanstva o ustaškom genocidu nad Srbima u Drugom svetskom ratu.
Edmund Glez fon Horstenau bio je austrijski oficir, političar i general Vermahta. Odrastao je u oficirskoj porodici i školovao se Terezijanskoj vojnoj akademiji. U Prvom svetskom ratu je služio kao oficir austrougarske vojske, posle rata je studirao istoriju na bečkom univerzitetu i služio je u obaveštajnoj službi.
Horstenau je prvobitno bio monarhista koji se zalagao za povratak Habsburgovaca. Međutim, do 1930-ih se približio austrijskim nacistima i postao je član državnog parlamenta 1934. godine.
Na sastanku u Berhtesgadenu 12. februara 1938. između Hitlera i austrijskog kancelara Kurta Šušniga pod nemačkim pritiskom Horstenau je prebačen sa mesta ministra unutrašnjih poslova i postavljen za austrijskog ministra rata.
Horstenau je odigrao istaknutu ulogu u Anšlusu, odnosno pripajanju Austrije Nemačkoj, pošto je lično predstavljao Hitlerove zahtevi Šušnigu, i upozorio ga da ne može računati ni na vojsku ni na policiju da će braniti austrijske granice jer je i vojska i policija bila pod nacističkim uticajem iz Nemačke.
Kada je za vreme Aprilskog rata osnovana NDH, Horstenau je poslat u Zagreb kako bi služio kao nemački vojni izaslanik kod novih vlasti. Već od samog početka je iskazivao antipatije prema Paveliću i ustaškom pokretu, i u svojim službenim izveštajima Berlinu žestoko je kritikovao njegovu politiku progona i ubijanja srpskog stanovništva, smatrajući da se njome izaziva ustanak koji će zahtevati inače nepotrebnu intervenciju nemačkih snaga.
U prvom izveštaju Vermahtu, Horstenau je nakon posete ruralnim delovima NDH napisao da su ustaše “u ludom besu” i izneo veoma potresne detalje o tome kako se ophode prema neprijateljima i zatvorenicima. U jednom od delova izveštaja, opisao je kako je ustaški pukovnik svojom rukom streljao oko 500 Srba starosti između 15 i 20 godina. Osim o ubistvima stotina civila, Horstenau je obavestio nacističku komandu da ustaške vođe siluju gotovo svaku ženu, muče i ubijaju decu i to najčešće pred majkama.
Tokom leta 1942. godine Glez fon Horstenau je zatrpavao nemačkog poslanika u Zagrebu Zigfrida Kašea izveštajima o ustaškim zločinima nad Srbima. U jednom od njih izveštava:
„Kod Slavonske Požege nalazi se jedan koncentracioni logor, koji nosi ime ‘ustaški iseljenički logor’. Upravnik ovog k. l. je bivši katolički sveštenik, a sada čuveni ustaša Klajić… Tokom jednog uobičajenog mučenja, pokušao je jedan zarobljenik da od svog mučitelja otme pušku. Kad je ovo dojavljeno komandantu logora Klajiću, on je naredio da se svi logoraši pobiju vatrom iz mitraljeza sa dum-dum mecima. Čitav sat je trajala paljba sa ulaza u barake. Izgled baraka posle ovoga ne može se opisati. Zidovi su bili krvlju pošpricani i sa njih su visili komadi mesa i prosutih mozgova, dok su podovi bili prekriveni unakaženim leševima. Barake su ostale u ovom stanju puna dva dana, sve dok nije pristigao novi transport zarobljenika, koji su ih onda očistili.”
Iako je i ranije video brojne užase, Horstenau nije bio spreman na strahote koncetracionih logora u kojima su Srbi, Jevreji i Romi bili zatvoreni i ubijani. Uprkos tome što je ustaška komanda poslala Horstenaua u unapred pripremljen, očišćen logor, a ne recimo u Jasenovac, Horstenau je bio zaprepašćen onim što je video.
“Otišli smo u fabriku koja je pretvorena u koncetracioni logor. Zastrašujući uslovi. Nekoliko muškaraca, mnogo žena i dece, bez odeće, spavaju na zemlji, kašlju, stenju i plaču. Komandant logora je – uprkos lepoj tituli Poglavnik – bitanga. Ignorisao sam ga i rekao sam svojim ustaškim vodičima: “Ovo je dovoljno da se čovek ispovraća“, napisao je Horstenau.
Ono što je prelomilo da se Horstenau okrene protiv ustaša i nacista bila je scena koju je zatekao unutar logora – u jednoj od prostorija, na slamenom podu sedelo je oko pedesetoro dece. Svi su bili goli, a polovina je već izdahnula. Ovaj prizor Horstenao je opisao sledećim rečima: “Vrhunac grozote u Hrvatskoj, od strane poglavnika kojeg smo sami postavili”.
Njegovo nezadovoljstvo stiglo je i do nemačke vrhovne komande, ali savete nisu poslušali. Po mišljenju Gleza fon Horstenaua, Nemačka je propustila priliku da ovaj prostor smiri, jer Hitler nije prihvatio njegov plan, nego je Paveliću i dalje ostavio razrešene ruke u pogledu uništavanja pravoslavnog stanovništva.
Glez fon Horstenau je bio posebno frustriran time što su, po njegovom mišljenju, italijanske snage imale više uspeha u pacifikaciji svoje zone, tako što su kao zaštitnici srpskog stanovništva „sponzorisali“ četnike.
Glez fon Horstenau je, prema navodima u svojim memoarima, ozbiljno razmišljao o tome da nemačke vlasti sličan model predlože partizanima. Njegove napore u tom smeru je žestoko kočio nemački veleposlanik Zigfrid Kaše, koji se zalagao za punu podršku Rajha ustaškom pokretu.
Do godine 1944. njegovo neprijateljstvo i gađenje prema Paveliću je naraslo do te mere da je bio umešan u zaveru Lorković-Vokić kojom je deo ustaških zvaničnika želeo da svrgne Pavelića i pređe sa NDH na stranu Saveznika. Horstenau je nakon sloma zavere, na Pavelićev zahtev i uz Kašeov blagoslov, 25. septembra smenjen sa svog položaja.
Imenovan je na opskurno mjesto „vojnog istoričara za Jugoistok“, na kome je ostao do kraja rata. Krajem 1944. godine, Glez fon Horstenau je predlagao Saveznicima da austrijski oficiri Vermahta otvore liniju fronta i dozvole američkim i britanskim trupama da okupiraju Austriju pre Sovjeta.
Ipak, Horstenaua su 5. maja 1945. zarobili američki vojnici. Nakon više od godina dana zarobljeništva, bojeći se da će biti izručen Jugoslaviji radi suđenja za ratne zločine, izvršio je je samoubistvo u vojnom logoru Langvaser u blizini Nirnberga u Nemačkoj 20. jula 1946.
Za vreme službe u Zagrebu je počeo da piše autobiografiju koju je dovršio nedugo pre smrti. Ona je kasnije dva puta objavljena na području bivše Jugoslavije, posljednji put 2007. pod naslovom “Između Hitlera i Pavelića“.
