Tridesetih godina prošlog veka, u vreme kada je postalo izvesno da će se Beograd najzad proširiti ka zemunskoj strani i da će Most kralja Aleksandra postati prvi drumski most koji će stanovnike prestonice upućivati na drugu obalu reke, rađalo se naselje koje je sačinjavala gradska elita, a mi ga danas smatramo jednim od neuglednijih delova glavnog grada.
Pojam “Novi Beograd” stvarao se ovde. Prvo je osnovano Udruženje ljubitelja leve obale Save, 1933. godine, a zatim su počele da niču vile na onom mestu koje danas neprecizno zovemo “Staro sajmište”.
Beogradski sajam, kako je bio ispravan termin koji je označavao ovo ekonomski prestižno prestoničko mesto, bio je deo koji danas okružuje stari, klimavi toranj, kao i paviljoni koji su nekada postojali oko njega, pišu Novosti.
U nastavku se rađalo naselje u kojem su dobrostojeći Beograđani još početkom tridesetih godina počeli da kupuju zemlju od bežanijskih seljaka i tu su počele da niču vile i letnjikovci veletrgovaca, industrijalaca i drugih iz visokog sloja.
Nelegalno naselje
Tridesetak ljudi koji su bili prvi kupci zemlje na ovom prostoru imali su novac, ali su slutili da će biti rata. Izvadili su pare iz banaka i uložili ih u zemlju i kuće. Često su kupovali placeve od mađarskih i nemačkih stanovnika Bežanije. U to vreme do Mosta kralja Aleksandra (na mestu današnjeg Brankovog) bila je granica između zemunskog i bežanijskog dela, pa je ovaj deo pripadao Bežaniji. Znam da su moj deda Nikola, ali i majka Zagorka i ujak Vlastimir prenosili čamcima građu za kuću, pošto most još nije bio gotov – počinje pripovest za “Beogradske priče” Vlastimir Nikolić, čovek čiji deda Nikola Vulić kreće na ovu savsku stranu još početkom treće decenije prošlog veka, kada jedna od njegove tri kuće niče na ovom delu obale.
Ni tadašnje vlasti nisu “volele” bespravnu gradnju, tako da je vlasnicima pretila opasnost od rušenja novog objekta, ali su se prvi “Novobeograđani” oslanjali na jedno nepisano pravilo.
– Znalo se: ako se zavijori dim iz odžaka, objekat se ne ruši. Zato su ljudi, odmah posle temelja, pravili dimnjake, a sve ostalo bi bilo manje važno i za sve drugo je bilo dovoljno vremena – seća se Nikolić priča koje su mu ispripovedane, a vezane su za ono doba.
Tada se govorilo da je državni budžet prilično “porozan”, pa su tadašnji vlasnici dobili jedan broj placeva, dok je značajan deo zemljišta prodat kako bi državna kasa bila popunjena.
I zaista, odlukom Državnog saveta s početka septembra 1940. godine i zvanično je “legalizovano divlje naselje Novi Beograd”. Tada su se novinski izveštaji precizno odnosili na ovaj deo grada. Niko nije slutio da će samo jednu godinu kasnije u neposrednoj okolini nići jedan od najstravičnijih koncentracionih logora. Istina, tokom Drugog svetskog rata logor je bio na teritoriji Nezavisne države Hrvatske, i pod isključivom upravom nemačkih okupacionih snaga.
Fabrika žice
Čarolija... Sajam pre Drugog svetskog rata. Pozicija Sajma bila je vrlo upečatljiva, u gradu od nešto više od 300.000...
Posted by Tajna Novog Beograda on уторак 7. септембар 2010.
Deda Vlastimira Nikolića – Nikola Vulić došao je u Beograd 1924. godine. Bio je Srbin iz okoline Sinja u tadašnjoj Austrougarskoj i bežao je stalno od vojnog poziva i regrutacija. Savladao je mehaničarski zanat i u njemu je bio izuzetno vešt, a u Beograd je došao iz Trsta, pošto je pre toga pobegao u Italiju. Burna sudbina na Apeninima ga je dovela pred fašiste, pa je opet primoran da beži, ovog puta ka Beogradu.
Nikolina filozofija
Bežeći od habzburške mobilizacije i italijanskog fašizma, deda Nikola je u amanet unuku Vlastimiru ostavio nešto što je smatrao svojom životnom mudrošću.
– Pošto se nagledao ratova i sukoba, deda je umeo da kaže: “Pravilno, i na vreme informisan čovek – dopola je spasen!” Govorio je i da su “najbolji daltonisti”, oni koji ne razlikuju “crvene” od “crnih” i svih drugih “obojenih”. Tek sad, u svojim zrelim sedamdesetim, vidim koliko je bio u pravu – kaže Vlastimir Nikolić.
U ratu su njegova majka Zagorka i njen brat Vlastimir bili skojevci i dospeli su u logor na Banjici. Vlastimir se odande nikada nije vratio, a na majku je ta muka ostavila doživotne posledice i traume.
– Kuda god bi ga usud oterao, on bi se malo skrasio i naučio ponešto. Tako se, prvo, opismenio, a potom u svakom novom mestu boravka naučio još ponešto o bravarskom zanatu, pa zato u Beograd dolazi kao vrhunski majstor. I zaista, odmah se zaposlio u fabrici bodljikave žice i žičanih proizvoda kod Gliše Josipovića, na uglu Dobračine i Dušanove ulice. Kako je bio iskusan i preduzimljiv, brzo je postao partner u fabrici, a beleži i nekoliko originalnih pronalazaka kojima je usavršio proizvodnju – pripoveda njegov unuk Vlastimir Nikolić.
Njegov partner Josipović je među prvima u gradu vozio legendarni “ford T”, dok je deda bio sasvim zadovoljan svojim “fijatom”.
Nedugo zatim dolazi Drugi svetski rat, deda Nikola je imao tri kuće na “Novom Beogradu” od kojih je jednu namenio sebi, a dve deci.
– Plašili su se kako opet da se nastane na drugoj obali Save, i šta će da bude ako opet ova reka postane granica. Stari ljudi su se sećali tog doba, a svi su bili svesni da je vekovima Sava razdvajala tursku i austrijsku carevinu. Tamo, na onoj obali bila je “Evropa”, kako su govorili – priša Vlastimir.
Posle rata život ovde zamire. Naselila se sirotinja, a mnogi starosedeoci su pobegli, oteto im je ono što su imali, a mnogobrojni su poginuli u ratu…
Raj za rabadžije
Atmosfera sa Sajma automobila ispred štanda Italije. Najšarmantniji detalj je baka ovekovečena fotaparatom jednog od reportera koji su pratili sajam.
Posted by Tajna Novog Beograda on уторак 7. септембар 2010.
Još u predratno vreme u ovom naselju su neki Belorusi dobili dozvolu za gradnju kuća sastavljenih od malih stanova, od svega oko 20 kvadrata. To su bili stančići za izdavanje, a u njima su uglavnom živele rabadžije. To su bili nosači čije zaprege bi prevozile različite terete koji su stizali na drugu stranu, u pristanište ili na Železničku stanicu. Odgovaralo im je da žive ovde ne samo zbog blizine posla, već i zato što su ovde mogli da smeste konje – nastavlja Nikolić.
Deda Nikoli su komunisti posle rata uzeli celokupnu imovinu i učešće u fabrici, a ostalo mu je samo imanje kraj Starog sajma. Tako je prošao i njegov partner, koji je sa porodicom još neko vreme živeo ovde, u prijateljevom smeštaju.
U doba kada je ovaj deo grada nastajao, bio je nalik svemu samo ne ruglu. Veliki broj kuća i danas nosi naziv “vila”, jer im je dodato ime nekoga kome je kuća bila posvećena.
Ali, pristojan i uljudan život posle rata ovde polako zamire. Naselje postaje nehigijensko, jer nije imalo kanalizaciju, a ta neuslovnost mnogima postaje “odskočna daska” kako bi prikupili bodove za stanove koje su delila velika preduzeća. Istina, kanalizacija nije napravljena do danas, iako su postojale mnogobrojne ideje, čak i za montažnu verziju, koju nijedna gradska vlast do sada nije realizovala.
U neposrednom komšiluku postojala su čak tri važna beogradska kupališta.
Pamtim kako je između Brankovog i Tramvajskog mosta šezdesetih godina bilo veliko kupalište koje smo zvali “Nikolino”, jer je tako bilo čuvarevo ime. Od Tramvajskog pa ka današnjoj Gazeli bilo je “Ilijino”, a na trećem je bila čuvena kafana “Pampur bar”. Uz “Šest topola” kod današnjeg Sajma, na drugoj obali Save, i “Đačko kupalište” na Dorćolu, to su bile omiljene gradske plaže pre nego što je napravljeno Savsko jezero – seća se Nikolić.
Pa ipak, ovo naselje, prozvano Starim sajmištem dugo je bilo stecište onih prema kojima sudbina nije bila naročito široke ruke. Tu su se naseljavali mnogobrojni fizički radnici i oni koji bi pridošli u Beograd ali nisu mogli da nađu bolje rešenje za stanovanje, već bi ovde sklepali poneku baraku ili uzeli neugledno sobiče u zakup. Tako su mnoge raskošne, predratne vile promenile svrhu i obličje.
– U doba mog detinjstva deca iz svih beogradskih škola rođena 29. novembra išla su na prijem kod predsednika Tita. Mališani rođeni na najveći praznik tadašnje Jugoslavije bili bi nakratko ugošćeni lično kod maršala. Samo ja nisam išao, jer sam bio sa Starog sajmišta – priča sagovornik Novosti.
Bostan i katran
Dečaci sa Starog sajmišta bi se svakog leta dovijali kako da se domognu lubenica koje su trgovci dereglijama dovozili na gradske plaže, odmah uz njihove kuće. Kako se seća Vlastimir Nikolić, tokom celog leta bio je ošišan do glave. Ali, to je bilo iz veoma praktičnih i “strateških” razloga.
– Mi dečaci bismo zaplivali prema brodovima i pokušavali da izbacimo sa njih lubenice koje bi plivale po reci pa bismo ih kasnije lako izneli na obalu. A u brodu su bila dva čoveka: jedan je upravljao, a drugi nas rasterivao motkom. Pošto smo radili “timski”, dok bi onaj, “naoružani” jurio mog drugara sa druge strane lađe, ja bih skidao bostan tamo gde je bilo bezbedno – priča on.
Lađari su se posle dosetili, pa bi sa jedne strane broda i dalje stajao onaj isti dasa sa motkom, dok bi sa druge posuli brodski katran, kroz koji je bilo vrlo neprijatno izroniti ka površini. Istovremeno se lepio za kosu i stvarao silno neprijatan osećaj.
– Posle smo se dosetili. Kada bismo se ošišali do glave, očas posla bismo sprali katran, a lubenice su opet bile – naše – uz osmeh zaključuje Nikolić.
