Da li ste čuli za "zajmljene dane"? Ova drevna i prilično jeziva srpska legenda objašnjava kako su nastali.
Prema starom narodnom verovanju, vreme od 1. marta pa do Mladenaca, odnosno 22. marta zove se “zajmljeni dani”, jer su, prema verovanju naših starih, pozajmljeni od marta, a kako se ta pozajmica desila objašnjava sledeća priča koja se prenosi s kolena na koleno.
Jedna baba pošla je krajem februara jedne godine sa kozama u čobansko naselje na Staroj planini. Kako je februar bio hladan i sa mnog snega, baba se nadala da će joj mart doneti lepše vreme. Na put je pošla obučena u devet kožuha. Međutim, kada je došla do planine, vreme se promenilo, dunuo je severac i počela je da pada sitna kiša sa susnežicom.
Tada je baba rekla: “Se*em Sečka na bradečka, moji jarići sve pedoročići”.
Sečko je stari srpski naziv za februar, a kada je mesec to čuo od marta je pozajmio devet dana tokom kojih može da pusti kišu i sneg i tako kazni bezobraznu babu. I tako je lapavica padala narednih devet dana i baba je morala da skida jedan po jedan od kožuha koje je imala. Svaki bi se nakvasio i morala bi da ga baci tako da je na kraju ostala bez zaštite pa se smrzla i skamenila zajedno sa svojim kozama.
Narod veruje da i danas tako okamenjeni stoje na Staroj planini, a tako je nastala legenda o “zajmljenim danima” tokom kojih, pre nego što će nastupiti proleće, vreme može da bude promenljivo, sa mnogo kiše i snega, ali i sunčanih perioda.
Mart mesec naš narod i inače zamišlja kao nekakvu babu koja ima nepredvidljivu ćud i lako menja mišljenje, pa je u ovom mesecu i vreme promenljivo. Tada, veli narod, “s jedne strane lonac vri, a s druge se mrzne”.
Iz davnih vremena ostala je narodna poslovica “Bolje da te zmija upecne, nego martovsko sunce ogreje“.
