Okruženje i iskustva ostavljaju genetski trag koji ne menja DNK, ali može se prenositi sa generacije na generaciju.
Dva jednojajčana blizanca rađaju se sa istim genetskim nasleđem, ali se tokom odrastanja okruženje, životni stil i iskustva menjaju, odnosno menjaju ekspresiju određenih gena, aktiviraju ih ili deaktiviraju, vodeći računa o tome da li je individualni potencijal izražen ili potisnut.
Istraživanje objavljeno u časopisu “Sajens” (Science) pokazuje da bi ovi “tragovi” koje okolina ostavlja na našim genima mogli da se prenose kroz čak 14 generacija.
Ovo istraživanje sprovedeno je na valjkastim crvima (Caernorhabditis elegans).
Ovi beskičmenjaci, koji su kratkog životnog veka, sa lakoćom se množe i genom im nije preveliki, pa se zbog toga često koriste kao model u biologiji. Naučnici sa Juroupijan Molekular Biolodži Organizejšn (European Molecular Biology Organisation) u Španiji ubrizgali su u neke valjkaste crve gen koji, jednom aktiviran, čini da crvi pod ultraljubičastim svetlom sijaju.
Kada su crve čuvali na niskim temperaturama (20°C), gen nije bio aktivan, ali na 25°C, ovaj gen se aktivira i životinje postanu fluorescentne. To su zatim delimično nastavile da rade i pri povratku na niže temperature, kao da pamte tu genetsku manifestaciju. Taj “trag” se prenosio narednih 7 generacija.
U drugom delu eksperimenta, kada je narednih 5 generacija valjkastih crva bilo izloženo temperaturi od 25°C, promene (u ovom slučaju fluorescencija crva) su se prenosile u narednih 14 generacija.
Neka skorija istraživanja sugerišu da bi nešto slično moglo da se desi i kod čoveka: značajna iskustva deprivacije i patnje mogu da aktiviraju i deaktiviraju neke karakteristike kroz generacije, a da pritom ne utiču na promenu DNK.
Kod čoveka, međutim, proučavanje ovih promena nije tako jednstavno kao kod crva.
Zamislite da se u vama čuva trag o nekom iskustvu vašeg pretka. Istovremeno strašno i divno, zar ne? Dok čekamo nove dokaze i otkrića, zanimljivo je razmisliti o ovome.
