Konrad Hajden, rođen 1901. godine, studirao je u Minhenu kada je 12 godina stariji promašeni slikar iz Braunaua na reci In započeo kobnu političku karijeru. Mladi student novinarstva odmah je prepoznao opasnost u pokretu koji se razvio u redovima armije gubitnika upravo završenog svetskog rata. Nepravedno zaboravljene, njegove knjige su pravi događaj.
Hajden je odlučio da postane izveštač, hroničar aktuelnih događaja. Počeo je kao pomoćnik urednika minhenskog dopisništva “Frankfuter cajtunga” i ubrzo je svakodnevno objavljivao članke o političkom haosu posleratnog perioda, na kome je Adolf Hitler zasnovao i razvio svoj pokret.
Hajden je imao svoje ljude u “firerovom” okruženju, koji su ga detaljno obaveštavali kako unutar partije funkcioniše “sistem Hitler”. Posmatrao je prve partijske skupove i precizno, i neretko sa ogorčenim, sarkastičnim prizvukom, opisivao princip njegovog delovanja.
Novinar najbliži Fireru
– Slušao sam Hitlera u godinama njegovog uspona više desetina puta iz neposredne blizine, a ponekad sam mogao da ga posmatram u privatnom okruženju sa male udaljenosti – pisao je kasnije o tom vremenu.
– Ako je postojalo išta što me je fasciniralo bila je publika. Što se tiče samih govora, imao sam formiran stav i pre nego što sam ih čuo: sve same besmislice, laži, i to glupe laži i toliko besmislene da bi, smatrao sam, svako to morao odmah da uvidi. Umesto toga, slušaoci su sedeli kao omađijani, neki sa blaženim izrazom lica koji više nije imao nikakve veze sa sadržajem tih govora, već je bilo odraz dubokog zadovoljstva preorane i uzdrmane duše – govorio je.
Početkom tridesetih godina odlučio je da svoje zabeleške objavi u obliku knjige. Godine 1932. izlazi “Istorija nacionalsocijalizma. Karijera jedne ideje”, koja je zabranjena čim je partija preuzela vlast. Hajden je pobegao u Švajcarsku, a zatim u Sarsku oblast, koja je tada još bila pod zaštitom Lige naroda. Tamo je, zajedno sa još nekoliko novinara, osnovao dnevni list “Dojče frajhajt” i napisao drugu knjigu o Hitlerovom dolasku na vlast: “Rađanje Trećeg rajha”. Godine 1936. objavljuje prvu Hitlerovu biografiju, a 1944, u egzilu u Americi, njeno obnovljeno izdanje pod naslovom “Firer”.
Skrivao se i bežao
Konrad Hajden nije mogao da zna u šta će se izroditi Hitlerov pokret. Opisivao je ono što je video, a ne ono što su istoričari kasnije već znali iz toka istorije. Zbog toga su njegova zapažanja, opisi i analize toliko fascinantni i dalekovidi.
U zatevu za otštetu zbog progona kome je bio izložen, Hajden je 1957. godine napisao: “Nakon Hitlerovog dolaska na vlast posledice su bile jasne: Hitlerova vlada me je progonila ne samo kao polu-Jevrejina (majka mi je bila Jevrejka), već i zbog mog anti-nacističkog političkog stava.” Morao je da se skriva i u Nemačkoj je dugo živeo u ilegali.
Jednog “zlatnog majskog dana 1933” poslednji put je bio u Nirnbergu.
Nirnberg je, sećao se, “bio metež zastava i fanfara i mutno more pripadnika SA (jurišnih odreda NSDAP) u smeđim košuljama”. Prethodne noći Hajden je čuo šta nova vlast radi ljudima u barakama i podrumima. Jedan prijatelj mu je ispričao da je ostao bez oka nakon što su ga pripadnici SA pretukli u podrumu. Čekićem su mu zakucali ekser u šaku.
Hajden u prvi mah nije mogao da veruje, ali je video da prijatelj ima samo jedno oko.
– Bilo je toliko toga što niste mogli tačno da znate, ali što nikada niste zaboravili i što je s godinama ostavljalo sve dublji trag – pisao je.
Motiv za Gebelsa
“Prilikom jednog od bezbrojnih nacističkih praznika karakterističnih po dobrom raspoloženju i blagoj pripitosti” prolazio je sam kroz uzbuđenu masu ljudi polumilionskog grada, okružen članovima partije, koji su tog proleća 1933. bili opčinjeni svojim neverovatnim uspehom.
– Na licima ljudi u ovom živopisnom starom gradu očitavalo se osećanje sreće zbog tog značajnog trenutka” – pisao je.
Konrad Hajden je živeo u Parizu kada je jevrejski izbeglica Heršel Grinšpan sedmog novembra 1938. kupio revolver u prodavnici oružja i krenuo ka Nemačkoj ambasadi. Tamo je pet puta pucao u sekretara Ernsta vom Rata. Taj atentat je došao kao poručen Jozefu Gebelsu: bio je to još jedan povod za još suroviji odnos prema Jevrejima.
Nekoliko sati nakon objavljivanja vesti o smrti Vom Rata, 9. novembra, odredi NSDAP i SA su u zajedničkim akcijama širom Nemačke napadali jevrejske građane i njihovo vlasništvo šipkama, noževima, revolverima, sekirama, čekićima. Spaljeno je više od hiljadu sinagoga, jevrejske radnje su opljačkane i uništene, više stotina Jevreja je ubijeno, a desetine hiljada su u nedeljama potom deportovane u logore. Pokrenut je novi izbeglički talas: antijevrejski pogromi odvijali su se pred očima nemačkog naroda, a ušli su u istoriju kao “Kristalna noć”.
“Pogrom”
I posle ovog užasnog događaja Hajden se bacio na posao. Razgovarao je sa očevicima i u Amsterdamu analizirao mnoštvo izjava svedoka. Godine 1939. objavio je zbirku svedočenja očevidaca pod nazivom “Pogrom”. Knjiga je objavljena u Cirihu i Parizu. Istovremeno, radio je na vlastitom opisu “Kristalne nedelje”: “Noćna zakletva”
objavljena je na francuskom, engleskom i danskom, ali ne i na nemačkom jeziku.
Desetog novembra 1938. gotovo sve sinagoge u Nemačkoj bile su spaljene i pretvorene u ruševine. “Zidovi pocrneli od dima ili srušeni, srušene kupole, spaljene klupe”, opisivao je Konrad Hajden. “U roku od tri sata u Nemačkoj su pale sinagoge. Bilo je to majstorsko delo planskog rada i discipline; kao da je velika vatrena stihija prošla preko zemlje. Teško da će u skoroj budućnost bilo ko moći da ponovi ono što je uradio SS.”
Zvanično je saopšteno da niko iz vlasti nije naredio, organizovao i pripremio ove akcije, ali Hajdenu je bilo jasno da iza svega stoji plan: “Mnogi nemački Jevreji nisu hteli da veruju; posle svakog užasnog zločina, uveravali su sebe da veći zločin nije moguć.”
Nisu, pisao je Hajden, dovoljno pažljivo proučavali Hitlerove spise i spise njegovih ljudi. Za njega su Hiterova “Moja borba” i publikacije SS-a jasno pokazivali šta vlastodršci zaista nameravaju:
“U časopisu ‘Švarcer kor’ odavno redovno najavljuju ili barem nagoveštavaju stvari koje su ubrzo potom obistinile”.
“Švarcer kor”, pisao je Hajden, objavio je 24. novembra 1938. članak u kome se, između ostalog navodi: ‘Zato što je neophodno, (…) i zato što nas, najzad, nijedna sila na svetu u tome ne može sprečiti, od sada ćemo jevrejsko pitanje privesti totalnom rešenju”.
Šta je to trebalo da znači bilo je nedvosmisleno izraženo: Suočeni smo sa “teškom neophodnošću da istrebimo jevrejsko podzemlje baš kao što u našoj uređenoj državi istrebljujemo zločince: ognjem i mačem. Rezultat bi bio konačan kraj Jevreja u Nemačkoj, njihovo potpuno uništenje.”
Upozoravajući na opasnost, Hajden je skrenuo pažnju na još jedan izvor, koji je verovatno pažljivije pročitao od većine miliona koju su, manje ili više dobrovoljno, kupili knjigu i citirao izvod iz Hitlerove “Moje borbe”: “Da smo na početku rata i tokom rata u nekom momentu izložili dejstvu otrovnog gasa 12 ili 15 hiljada jevrejskih kvarilaca nacije onako kako se to desilo na bojnom polju sa stotinama hiljada naših najboljih nemačkih radnika svih slojeva i zanimanja, milionska žrtva na frontu ne bi bila uzaludna. Naprotiv: pravovremeno uklanjanje dvanaest hiljada bandita možda bi spaslo život miliona pristojnih Nemaca, toliko dragocenih za budućnost”.
