Sveti Lazar četvorodnevni živeo je običnim životom u Vitaniji sa sestrama Marijom i Martom, kada se iznenada razboleo i umro.
Čuvši plač sestara, Isus, koji je bio na putu za Jerusalim, dođe u Vitaniju gde je Lazar već četiri dana bio sahranjen. Prema hrišćanskom verovanju, Isus je došao do groba, naredio da se skloni grobni kamen i pozvao Lazara da izađe, što je on i učinio, sav uvijen u pogrebne pokrove. Čitav događaj je detaljno opisao Sveti Jovan u svom Jevanđelju.
Ovaj događaj smatra se u hrišćanstvu pobedom života nad smrću i nagoveštaj Hristovog stradanja i vaskrsenja, u kome je osnova novozavetne vere. To poslednje čudo Hristovo, jer je ubrzo po dolasku u Jerusalim uhapšen i nakon golgote razapet na krst.
Lazar je, nakon oživljavanja, prema predanju, živeo još trideset godina kao episkop na Kipru. Kažu da se više nikada nije nasmejao, večito žaleći za raspetim Isusom. Još i danas u narodu se kaže da na ovaj praznik svi treba da budu ozbiljni i da izbegavaju šalu i smejanje, pa tako ne bi vređali svetitelja i njegovu večnu tugu.
Spomen na Svetog Lazara Četvorodnevnog slavi se od prvih dana hrišćanstva. I njegovo ime ima jaku simboliku – na jevrejskom jeziku “El-azar” znači “Bog je pomogao”, a ove reči često se izgovaraju na današnji praznik u razgovoru u sećanje na Lazarevo vaskrsenje i za zdravlje i sreću sadašnjih vernika.
Glavno praznovanje Svetog Lazara Četvorodnevnog pada u Lazarevu subotu, što je dan kada ga je prema predanju Isus podigao iz mrtvih. Na današnji dan, crkva obeležava prenos njegovih moštiju sa Kipra u Carigrad.
Kada posle skoro 1000 godina otkopan Lazarev grob u gradu Kitiji na Kipru, otkrivena je mermerna ploča na kojoj je jednostavno pisalo: “Lazar Četvorodnevni, prijatelj Hristov”.
