Nakon niza beznačajnih izbornih rezultata naciste niko nije uzimao za ozbiljno. Ali, onda su se odigrali izbori septembra 1930. godine na kojima NSDAP postaje druga partija po snazi u Rajhstagu, čime počinje saga na čijem je kraju smrt Vajmarske republike.
Nakon što je nacistima propao Pivnički puč – kada su početkom novembra 1923. godine pokušali da izvrše državni udar u Bavarskoj i da potom marširaju na Berlin – i nakon što je Adolf Hitler prošao kroz suđenje i kratkotrajnu robiju, ova politička partija se odlučila na drugačiju strategiju.
Pod uticajem Hansa Franka, advokata i savetnika budućeg firera Trećeg Rajha, nacisti su shvatili da im je najbolje da se otisnu na dugotrajni put ka vlasti i “nacionalnoj revoluciji” koristeći se legalnim metodama, izborima, naoružani samo strpljenjem (i palicama u rukama svojih jurišnih odreda).
Nakon niza beznačajnih izbornih rezultata niko ih nije uzimao za ozbiljno, baš kao što i danas u Evropi retko ko uzima za ozbiljno ekstremnu desnicu.
Onda su se dogodili izbori septembra 1930. godine na kojima je NSDAP (Nacional-socijalistička radnička partija Nemačke, kako se ta stranka službeno nazivala) ostvarila veliki uspeh, osvojivši preko 18 odsto glasova i 107 poslanika u Rajhstagu, tako postavši druga najmoćnija partija u državi.
Bio je to dramatičan skok, budući da je na prethodnim izborima osvojila samo 12 poslaničkih mesta.
Adolf Hitler postao kancelar Nemačke – 1933. godine
Najjača partija je ostala Socijaldemokratska partija Nemačke uprkos gubitku deset poslanika u odnosu na prethodni saziv, dok su komunisti bili treći u trci, osvojivši 77 mesta u parlamentu, 23 više nego pre.
Vladu je, međutim, formirao Hajnrih Bruning iz Nemačke partije centra (često se jednostavno zove Centar), katoličke političke formacije sa dugom istorijom, koja je završila izbornu trku četvrta; ali, bila je to slaba, manjinska vlada, koja se održavala podrškom socijaldemokrata.
Bruning je pokušavao da održi ustavni poredak, vladajući uredbama utemeljenim na članu 48. Vajmarskog ustava koji je predsedniku – u tom trenutku ostarelom i od svega umornom feldmaršalu Paulu fon Hindenburgu – davao mogućnost da objavljuje zakone bez saglasnosti Rajhstaga (što je ovaj i radio, na zahtev Bruninga).
Nemačka je, zbog toga, samo dublje tonula u propast. Bruning kao kancelar jeste pogurao zakone koji su zabranili SA (Jurišne odrede) i SS (Zaštitno odeljenje), nacističke paravojne formacije, ali su te zabrane ukinute 1932. godine pod pritiskom desničarskih elemenata oko Hindenburga. Istovremeno, ekonomija je kolabirala jer je ionako masovna nezaposlenost samo dodatno porasla zbog strogih mera štednje koje su za cilj imale balansiranost državnog budžeta.
Iako je želeo i pokušao sve što je bilo u njegovoj moći da spreči dolazak Adolfa Hitlera na vlast, iako je uz samo dve godine na poziciji kancelara zapravo bio najdugovečniji nemački kancelar u periodu Vajmarske republike (što samo pokazuje koliko je taj sistem bio nestabilan), on nije uspeo da ugasi vatru.
Marta i aprila 1932. godine održavaju se predsednički izbori u Nemačkoj, na kojima Hindenburg u prvom krugu osvaja 49,6 odsto glasova, Hitler 30,1 odsto a komunista Ernest Telman 13,2 odsto. Po Vajmarskom ustavu, u drugom krugu je pobeđivao onaj koji je uzeo najviše; ovog puta jeHindenburg prešao preko polovine i uzeo 53 odsto, ali je i Hitler dramatično povećao broj svojih glasova na 36,8 odsto, dok je broj Telmanovih glasova na pao na 10,2 odsto.
Prvog juna 1932. godine predsednik Hindenburg pod uticajem ministra odbrane Kurta fon Šlajherasmenjuje Bruninga i na mesto kancelara postavlja praktično nepoznatog plemića Franca fon Papena iz Nemačke partije centra, koji počinje da flertuje sa nacistima da bi njihovu popularnost među desno orijentisanim građanstvom iskoristio za sopstvene ambicije.
Istovremeno, ni Papen ni Hindenburg nisu delovali protiv NSDAP u smislu zabrane rada iako je pokrajinska policija Hesea podnela dokaze da su nacisti spremali novi puč 1931. godine, što je bilo dovoljno za pokretanje pravne akcije.
Koalicija između Centra, Nemačke nacionalne narodne partije i nacista je propala samo zato što jeHitler tražio kancelarsku funkciju, koju još uvek nisu bili spremni da mu daju.
Zbog toga predsednik raspisuje nove izbore za jul 1932. godine na kojima Nacional-socijalistička radnička partije Nemačke postaje stranka broj jedan u Rajhstagu, sa neverovatnih 230 poslaničkih mesta (drugoplasirani SPD je osvojio 133, komunisti 89, Centar – 75).
Niko, međutim, i dalje nije mogao da formira vladu za koju je bilo potrebno 305 poslanika. Svi Papenovi pokušaji da nakon toga napravi koalicinu desničarsku vladu su propali jer je Hitler i dalje tražio mesto kancelara, što još uvek niko nije želeo da mu da, zbog čega dolazi do novih izbora.
6. novembra 1932. godine, na poslednjim slobodnim izborima u Vajmarskoj republici, nacisti gube 34 mesta (dakle, beleže lošiji rezultat nego u julu, verovatno zato što su neki glasači pomislili da je glasanje za njih uzaludno, jer nemaju šanse da dođu na vlast).
Od prve četvoroplasirane političke “ekipe”, samo komunisti i dalje beleže rast pa se tako sada penju na 100 poslanika, no, oni su neprihvatljiviji za elitu čak i više od nacista.
Papen konačno podnosi ostavku na mestu vršioca dužnosti kancelara, ali Hindeburg – gnušajući se i dalje tog beznačajnog austrijskog kaplara – mandat daje Šlajheru uprkos peticiji krupnih industrijalaca i poslovnih ljudi koji su tražili da se mandat da Hitleru.
Šlajher pokušava da formira alijansu sa Nemačkom nacionalnom narodnom partijom i nacistima koji su okupljeni oko Gregora Štrasera (jednog od istaknutijih nacional-socijalista, ali takođe ideološkog protivnika Adolfa Hitlera sa stavovima koji su bili istovremeno i konzervativniji i levičarskiji od Hitlerovih), kojem nudi vicekancelarsku poziciju.
Hitler je besan, i zahteva da Štraser odbije.
Potom Hindenburg nudi vicekancelarsku poziciju Hitleru, ali Hitler odbija. Sada je Štraser besan, jer smatra da Hitler ne vidi da će pokret doživeti kolaps pošto mu niko neće dati kancelarsku fotelju. Zbog toga daje ostavku na sve partijske funkcije i povlači se na oporavak u planine. Hitler ovo koristi da sa partijskih položaja počisti sve one koji su bili bliski Štraseru (koji će stradati leta 1934. godine u Noći dugih noževa).
Međutim, Hitler se iza Šlajherovih leđa sastaje sa Papenom i nudi mu mesto vicekancelara u zamenu za podršku. Papen zatim, skupa sa predsednikovim šefom kabineta Otom Majsnerom i predsednikovim sinom Oskarom, uspeva da ubedi nevoljnog Hindenburga da mandat da Hitleru.
Istražitelji tvrde: HITLER SE NIJE UBIO, već je sa Evom pobegao na OVO MESTO
Franc fon Papen i šef Nemačke nacionalne narodne partije Alfred Hugenberg su bili ubeđeni da će Hindenburg moći da kontroliše Hitlera, jer je imao ovlašćenja da smeni kancelara po volji, a i tešilo ih je što su samo dva ministra bila iz NSDAP, Gering i Vilhelm Frik.
Tako je Adolf Hitler položio zakletvu 30. januara 1930. godine, u događaju koji se u nemačkoj istoriografiji naziva “mahtergrajfung”, što znači “sticanje moći”, ili “mahtibername”, što znači “preuzimanje vlasti”.
Uslediće paljenje Rajhstaga za koje će biti optuženi komunisti, nakon što je na licu mesta uhapšen holandski komunista Van der Lube, koji je priznao zločin. istoričari se danas slažu da je on zaista odgovoran, ali se spore oko toga da li je delovao sam.
Ovo će, uprkos činjenici da je nakon novih martovskih izbora 1933. godine Hitler i dalje bio 36 poslaničkih mesta kratak za većinu u Rajhstagu, postepeno dovesti do toga da mu ostali nacionalisti i konzervativci u parlamentu daju “plenarna ovlašćenja”, uplašeni baukom “komunističke revolucije” koja evo samo što nije (tako je barem nacistička propaganda pričala).
Avgusta 1934. godine umire Paul fon Hindenburg, a Hitler odlučuje da ignoriše ustav i prosto spaja predsedničku i kancelarsku funkciju u jednu.
Ostalo je istorija.
