O ovome nećete čitati u udžbenicima iz istorije niti ćete čuti kada se povede priča o "zemlji snova" i blagostanja - Švajcarskoj!
Neko neupućen u istorijske lokalne prilike, ostaće šokiran kad u ulici Bahstrase u gradiću Regenzburgu u Gornjoj Bavarskoj na uglu bivše gostionice naiđe na skulpturu umetnika Petera Lenka.
Skulptura prikazuje debelog sveštenika kako sedi na ramenima sluge, a ovaj sedi na ramenima žgoljavog dečaka i još ga šiba štapom! Reč je o skulpturi kojom se podseća na to da je u gradiću koji danas ima oko 50.000 stanovnika, u 19. veku postojala tržnica dece. I to kakve!
Bila je reč o deci iz alpskih krajeva kojom se na takvim mestima doslovno trgovalo kao praktično ropskom snagom, jer su bila ili siročad ili iz siromašnih porodica ili iz vanbračnih veza ili im je neko od predaka bio Rom ili su ih roditeljima oduzeli iz ko zna kojeg razloga.
Razloga u tim jezivim vremenima u isključivim i hermetički zatvorenim područjima Alpa bilo je nebrojeno. Brutalna epizoda iz istorije utoliko je gora zato što je bila reč o sistemu zbrinjavanja nezbrinute dece koji se sprovodio zakonski i iza kojeg su stajale državne vlasti.
Decu su najčešće preuzimali vlasnici seoskih imanja, mada je bilo slučajeva da su deca morala da rade i u industriji, čak i rudnicima. Deca su bila prisiljena da rade bez plate, hranili su ih slabo, a njihovi “staratelji” (zapravo vlasnici) su ih gadno tukli, pa su umirala od neuhranjenosti i bolesti, a neretko su bila i seksualno zlostavljana.
Horor iza fasade “rajske države”
Ova praksa pojavila se od otprilike 1800. godine, zapravo kao zamena za kmetstvo koje je bilo ukinuto. Srovodila se u alpskim područjima Nemačke i Austrije, ali je najgore posledice ostavila u Švajcarskoj! Poslednji slučajevi dece-robova u ovoj zabeženi ’80-ih godina 20. veka!
Tačne brojke dece koja su tokom skoro dva veka prošla kroz pakao ropstva usred savremene Evrope apsolutno nikada neće biti poznate. Ali, već i fragmentirani podaci naprosto su užasavajući!
Prema podacima Marka Leuenbergera, istoričara iz Berna, uoči Prvog svetskog rata čak 10 odsto sve dece u tom švajcarskom kantonu bilo je prisiljeno na ropski rad do punoletstva. Ukoliko bi punoletstvo uopšte doživela!
A ako bi deca sve to i preživela, ostajala su neobrazovana, užasno traumatizovana, bez apsolutno ikakve imovine, uništenog zdravlja… Procenjuje se da je uoči Prvog svetskog rata u jednom trenutku na području cele Švajcarske od 1,17 miliona dece na takav način ropski bilo iznajmljeno njih čak četiri posto ili 47 hiljada.
Procene o nekoliko stotina hiljada dece robova iz Alpa tokom dva veka takve prakse stoga se zapravo čine vrlo, ako ne i previše, umerenim. O tom delu svoje istorije, do te mere donedavne da zapravo seže skoro do samog kraja 20. veka, Švajcarska je ćutala sve do 2005. godine.
Tada je švajcarsko ministarstvo pravosuđa zatražilo i dobilo izveštaj stručnjaka o zbrinjavanju dece iz tog doba, a iz izvještaja su stali iskakati leševi izmrcvarenih mališana kroz vekove i sve do pre nekoliko godina.
To je bio prvi put da se o toj deci počelo govoriti kao o “žrtvama” i tek tada je nekome palo na pamet da se prihvati revizije dotadašnje prakse zbrinjavanja dece u hraniteljskim porodicama, još uvek sumnjivom pojavom u zabačenijim krajevima Alpa. Tek tada se po prvi put stalo spominjati da je čak i danas, u 21. veku, praksa udomljavanja dece i njihovog korišćenja kao radne snage uveliko zakonski neregulisana.
Pre dve godine u Švajcarskoj je pokrenuta akcija “Wiedergutmachungsinitiative” u sklopu koje će se osnovati fond vredan pola milijarde švajcarskih franaka, kako bi se iz njega odraslim i još uvek živim žrtvama dečjeg ropstva isplaćivalo između 20 i 25 hiljada franaka odštete.
