Potresno mladalačko pismo Šarla Bodlera u kome najavljuje da namerava da se ubije biće u nedelju ponuđeno na aukciji u aukcijskoj kući Osena sa još 34 pisma autora zbirke “Cveće zla”.

– Kad vam gospođica Žan Lemer bude predala ovo pismo ja ću biti mrtav.. umirem u jednom strašnom nespokoju… Ubijam se jer ne mogu više da živim, zamor od uspavljivanja i buđenja su mi nepodnošljivi – napisao je pesnik svojoj ljubavnici Žan Dival kojoj je i zaveštao sve što je imao.

Bio je neshvaćen u porodici i ophrvan problemima novca i pića i sumnjao u svoj književni talenat. Pokušao je da se ubije nožem ali to nije imalo teških posledica.

Kada je to pokušao imao je 24 godine. Šarl Bodler živeo je još 22.

Pismo procenjeno na 60.000 do 80.000 evra je glavno u toj kolekciji Bodlerovih dokumenata i pisama aukcijske kuće sa sedištem u Fontenblou, jugoistočno od Pariza.

Biće ponuđeni na prodaju i drugi Bodlerovi tekstovi gde se vidi njegov lep ispisan rukopis, ljubavna pesma “Obećanja jednog lica” (“Les promesses d’un visage”), beleške gde se osporavaju velike kritike njegove zbirke “Cveće zla”, pisanja gde opisuje svoju dosadu, crne misli, bes, mržnju i “francuske nitkove”. Pisma Ežena Delakroa, Viktora Igoa i Edvara Manea i drugih upućena Bodleru takođe su deo kolekcije koja se nudi na prodaju.

Što se Bodlera tiče, živeo je raspusno i rasipno do kraja života. Još u mladosti se, od prostitutki zarazio gonorejom i sifilisom. I pre nego što su njegova dela objavljena postao je poznat u umetničkim krugovima kao kicoš i rasipnik. Kupovao je knjige, a umetnička dela i antikvitete nije mogao da priušti sebi. Hranu je uzimao na kredit, a polovinu svoje imovine je izgubio.

Borio se sa slabim zdravljem, pritiskom dugova i neredovnošću pisanja i ispoljavanja svoje umetničke strane. Često se premeštao iz jednog u drugi stan i održavao nelagodan odnos sa svojom majkom, često je moleći za novac. U više pisama Bodler je istakao da je ona “jedina žena koju voli”, bio joj je privržen i čak i u poznim godinama života od nje zavisan.

Bodler je preživeo jak moždani udar 1866. godine, nakon čega je usledila i paraliza. Poslednje dve godine svog života proveo je polu-paralisan u Briselu i Parizu, gde je i umro 31. avgusta 1867. Sahranjen je u Parizu.