Osim racionalnih argumenata protiv izgradnje prve srpske pruge u skupštini tadašnje kneževine su se mogli čuti i mnogo maštovitiji komentari - da lokomotivu vozi "antisrpski i antipravoslavni đavo", da su železničke šine kao neka vrsta crne antisrpske zmije koja treba da "dođe iz Evrope i da uništi Srbiju", te da će ovo desetkovati našu zemlju jer je „poznato da tamo gde pruga prođe žene manje rađaju!"
Osim nezavisnosti, Srbija je na Berlinskom kongresu 1878. godine dobila i obavezu. Naime, podršku za teritorijalna proširenja Srbije Austrougarska monarhija je želela da naplati drugom vrstom usluge – obavezom Srbije da izgradi železnicu.
Posebnom konvencijom koja je potpisana te godine, država se obavezala da će napraviti prugu od Beograda do Vranja i granice sa Turskom i Bugarskom za tri godine.
Na taj način je, skoro prisilno, Srbija zakoračila u eru modernizacije…
Ipak, nije sve išlo lako – osim para, kojih naravno nije bilo, glavni protivnici železnice u Srbiji bili su radikali. U tadašnjem parlamentu su se vodile žestoke rasprave – pristalice Nikole Pašića su tvrdile da na „mala vrata” puštamo strane sile da nam uđu u državu, da su ponuđena rešenja preskupa i „da se neko već dobro ugradio u posao”.
Osim ovih, racionalnih argumenata, bilo je i onih, mnogo maštovitijih – da lokomotivu vozi “antisrpski i antipravoslavni đavo”, da su železničke šine kao neka vrsta crne antisrpske zmije koja treba da “dođe iz Evrope i da uništi Srbiju”, te da će ovo desetkovati našu zemlju jer je „poznato da tamo gde pruga prođe žene manje rađaju!”
Ipak, progres se nije mogao zaustaviti …
Aprila 1880. Srbija je potpisala novu konvenciju koja se isključivo odnosila na izgradnju pruge.
Knez Milan Obrenović je, nedaleko od današnjeg mosta „Gazela” u Beogradu, srebrnim budakom 3.7.1881. godine udario temelj Srpskim državnim železnicama.
Prvi voz se iz Beograda ka Nišu uputio 23.avgusta 1884. Simbolično, vukla ga je lokomotiva koja se zvala „Kralj Srbije” – prva lokomotiva na Balkanu.
Na odredište (kao da će to odrediti sudbinu srpskih vozova u decenijama koje dolaze) voz je stigao posle četrnaest sati vožnje.
Nedugo zatim, Srbija je dobila još jednu lokomotivu. Nazvana je „Natalija” pa je, kako red nalaže, i ona prva promenila ime i od tada se zvala „Milan“. Kraljevski par je dobio svoje čelične imenjake.
Posle ovih uzbudljivih događaja, život je krenuo dalje… radikali su našli nove razloge za kritiku kralja Milana Obrenovića, ustanovljena je redovna linija Beograd-Niš, a stanovništvo pored pruge se vremenom naviklo na „parnog diva” koji, s vremena na vreme, protutnji kroz njihov komšiluk.
* Dopala vam se ova priča? Lajkujte nas na Facebook-u i vaša dnevna doza istorijskih zanimljivosti stiže!
