Mnogo je nepravedno zaboravljenih i stradalih Srba u prošlosti. Njihova imena današnjim generacijama malo znače, a njihovi podvizi uglavnom su nepoznati ili se prepričavaju na nivou urbanih legendi. Ipak, po veličini podviga i kasnije nepravde koja mu je učinjena jedno ime se naročito ističe - ono profesora i prote Radoslava Grujića.

 

Osim ako ne živite u maloj ulici na Vračaru koja nosi njegovo ime ili ste istoričar, sva je prilika da vam ime Radoslava Grujića ne znači mnogo. On je bio srpski pravoslavni teolog i istoričar, dopisni član SANU, ali sva ta zvanja, iako lepo zvuče, malo znače. Osim ako ne znate i ovaj podatak – profesor Grujić bio je čovek koji je pronašao zemne ostatke cara Dušana!

Prota sa dva fakulteta

Radoslav Grujić rođen je u Zemunu u tadašnjoj Austrougarskoj i bio je učenik bogoslovije u Sremskim Karlovcima. Studirao je prava u Beču i filozofiju u Zagrebu 1911. a tokom Prvog svetskog rata bio je uhapšen i kao “veleizdajnik Austrougarske monarhije” zatvoren.

Po završetku rata u Zagrebu je odbranio doktorsku disertaciju 1919. godine i nakon toga radio – prvo kao profesor u Beogradu, a zatim je prešao na novoosnovani Filozofski fakultet u Skoplju gde je predavao nacionalnu istoriju i bio dekan tog fakulteta u dva navrata.

Reč je bila o uglednom naučniku i bogobojažljivom čoveku koji je čitav svoj život posveto borbi protiv zaborava i očuvanju srpske istorije. Ipak, njegova prava avantura počela je zapravo onda kada je profesor Grujić pronašao deo hrisovulje cara Dušana…

Srpski “Indijana Džouns” bio je sveštenik

 

Mesto na kom je sahranjen najveći srpski srednjovekovni vladar – car Dušan sve do početka 20. veka zapravo nije bilo poznato. Zato je hristovulja koja se našla u posedu profesora Grujića bilo od neverovatnog značaja. U njoj je pisalo da je car 1341. u klisuri hučne Bistrice pronašao staru crkvu Svetih arhanđela i na njemu podigao novu veliku crkvu “vojvodama nebeskih sila i čudotvoraca”.

I tako se Grujić uputio nedaleko od Prizrena i, na teritoriji na kojoj su još uvek harale albanske i bugarske bande počeo iskopavanja. Od građevina Svetih arhanđela nije ostalo gotovo ništa posle turskog razaranja u 16. veku koje je naredio Sinan-paša. Grujićevim neumornim zalaganjem i trudom svetlost dana nakon vekova zaborava ponovo su ugledali crkva Svetog Arhangela, manja crkva posvećena Svetom Nikoli, kao i konak i drugi objekti.

A onda je, baš tu, u ruševinama manastira, u jugozapadnom delu crkve, Radoslav Grujić 1927. pronašao grob sa ispreturanim kostima za koje se ispostavilo da su posmrtni ostaci cara Dušana.

Čovek koji je svojim telom štitio kosti cara Dušana

Kosti cara Dušana su pronađene, ali u trenutku niko nije znao šta bi tačno sa njima niti koje bi to bilo mesto, dostojno cara, da se one sahrane. A godine su prolazile…

Od 1937. godine Radoslav Grujić je bio profesor istorije Srpske Crkve na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Dopisni član Srpske kraljevske akademije postale 1939. a bio je i rodavan član Matice srpske, Matice hrvatske i Matice slovenačke. 

Vrativši se u Beograd ostatke cara Dušana je poneo sa sobom, priča kaže, o običnoj drvenoj kutiji koja je stajala u fioci njegovog pisaćeg stola. Iz straha da ne budu uništene tokom bombardovanja, Grujić je legao preko sanduka i svojim telom štitio ostatke najvećeg srpskog cara.

Kosti su kasnije prenete u kapelu Patrijaršije, a tek od 1968. u crkvu Svetog Marka na Tašmajdan u kojoj i danas počivaju.

Veliki ljudi u teškim vremenima

 

Tokom Drugog svetskog rata Radoslav Grujić je radio na zbrinjavanju srpskih izbeglica iz ratnih područja i na prikupljanju materijala i svedočanstava o genocidu nad Srbima. Zahvaljujući njemu, mnoge porodice izbegle su strašnu smrt u logorima, glad i bolest. Tada već udovac, sam i bez dece, Grujić je u svoj dom primio devojčicu koja je u ratu ostala siroče i o njoj se starao do kraja života.

Aprila 1942. koristeći se ličnim poznanstvom i blagonaklonošću ratnog savetnika pri Upravnom štabu za Srbiju, majora barona Johana Albrehta fon Rajsvica, Grujić je uspeo da obezbedi prenos moštiju srpskih svetitelja kneza Lazara iz manastira Bešenovo, te oskrnavljene mošti cara Uroša iz manastira Jazak i despota Stefana Štiljanovića iz manastira Šišatovac u okupirani Beograd i tako ih spase od ustaškog razaranja.

Priča kaže da je profesor jednoga dana upao u kancelariju majora usplahireno govoreći da su ustaše stigle do Fruške Gore i da tamo pale i uništavaju srpske manastire. Fon Rajsvic, ljubitelj umetnosti i istorije, i čovek koji je na svaki način na okupiranim teritorijama pokušavao da spreči uništavanje kulturne baštine, a u prvom redu crkava i manastira, odmah je organizovao ekspediciju koja je krenula na Frušku Goru da spase srpske svetilje. Kada su do njih stigli, kovčezi sa moštima su već bili otvoreni, sa njih su opljačkane sve dragocenosti, a kosti su bile razbacane.

Zajedno, Grujič i fon Rajsvic, Nemac i Srbin, preneli su mošti u Beograd gde su svečano položene u Sabornoj crkvi.

Posleratni progon

Šta je posle rata bilo sa baronom fon Rajsvicom nije poznato. Profesor Grujić je prošao svoju ličnu golgotu. 

Zbog saradnje sa okupatorom kažnjen je udaljavanjem sa Beogradskog univerziteta i gubitnom nacionalne časti presudom od 3. aprila 1945. U presudi se kao ključni dokaz protiv njega navodi predlog Nedićevoj vladi da organizuje Odbor za registrovanje i opis uništenih Srpskih nacionalnih dragocenosti za vreme Drugog svetskog rata, rad sa fon Rajsvicem na spasavanju mošti, kao i to što su njegova predavanja na Kolarčevom univerzitetu prenošena na Radio Beogradu, tada u službi nemačkih okupacionih vlasti.

Posleratne godine proveo je u velikoj materijalnoj oskudici. Do kraja života se bavio istraživanjem istorije crkve u Muzeju srpske crkve i Patrijaršijskoj biblioteci, ali je malo njegovih radova objavljeno.

Umro je 1955. tokom lečenja na Hvaru. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu u prisustvu uglavnom crkvenih velikodostojnika. Opelo mu održao patrijarh srpski Vićentije II. Godine 1992. ispunjena je želja profesora Grujića i posmrtni ostaci njega i njegove supruge su preneti u manastir Grgeteg na Fruškoj Gori koji je tokom rata pokušao da zaštiti od ustaša.

Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 14. marta 2014. godine.

Izuzetnu emisiju o ovom čoveku u okviru serijala “Zaboravljeni umovi Srbije” možete pogledati ovde: