Zamislite roj od nekoliko desetina skakavaca koji bi se obrušio na vojvođanska polja… Sada te životinje uvećajte stotinak puta, i imaćete jasniju sliku sa kakvim problemom su se susreli veterani Velikog rata u Australiji. Njima je mogla pomoći samo jedna institucija – vojska!

 

Nakon završetka Prvog svetskog rata, vojnici australijskih trupa koji su se vratili u domovinu, našli su se u ozbiljnom ekonomskom problemu. Vlada je, sa samo nekoliko glasova više, izglasala uredbu po kojoj su ratnim veteranima dodelili na korišćenje velike parcele zemljišta u zapadnom, slabije naseljenom delu države.

Dvadesetih godina XX veka, po zvaničnim preporukama Vlade, ali i uz obećanja o subvencijama, novim farmerima je preporučeno da useve zaseju žitaricama, koje su tih godina bile na ceni.

 

Loše procene

Velika depresija koja je počela 1929. godine donela je ogromne potrese na brojnim tržištima, a posebno su cene žitarica bile u vrtoglavom padu. Kako su se preporuke centralne Vlade u Kanberi ispostavile kao pogrešne, a obećane subvencije stizale u dosta manjem obimu, zapadni deo države počeo je iskazivati otvoreno nezadovoljstvo. Pustinja koja je delila bogati istok od nerazvijenog zapada pretila je da postane nova međudržavna granica.

Godine 1932. zavladala je velika suša, koja je na australijskom srednjem zapadu znala da poprimi biblijske razmere. Usevi su ubrzano propadali, a pomoć centralnih organa bila je nedovoljna i neredovna.

Strpljenje ratnih veterana prema izneverenim očekivanjima od Vlade u Kanberi bilo je istrošeno, ali tu nije bio kraj njihovim nedaćama. Ubrzo se protiv njih okrenuo i jedan od simbola najmanjeg i najsurovijeg kontinenta.   

Neverovatno surov “neprijatelj”

 

Ptica emu, prastanovnik Australije, bila je vladar prostranih stepa po obodima centralno australijske pustinje, ali i simbol države koji je, uz kengura, krasio njen grb još od 1908. godine.

I pored toga što je danas druga najveća ptica na svetu, do tada je smatrana bazazlenim bićem koje je samo upotpunjavalo neverovatnu faunu Australije, a simbolično predstavljalo biće koje ne ume da hoda unazad. Međutim, emui će ubrzo pokazati svoju destruktivnu prirodu, te postati noćna mora farmera koji su već dovedeni na ivicu egzistencije.

Emui su, nakon parenja koje su obično obavljali u centralnim delovima Australije, kretali na svoj migrantski put prema istočnoj obali. Njihov put do istočne obale, i inače izuzetno naporan, jaka suša te 1932. godine učinila je paklenim.

Na zadovoljstvo ogromnih grupa ovih beskrilnih ptica, koje su brojale po nekoliko desetina hiljada, naišli su na velike oranice prepune pšenice i ječma, te su u njima potražile spas. Iza emua, na oranicama je ostajala pustoš, a ograde kojima su farmeri čuvali useve od štetočina pokazale su se nedovoljnim.

Ratni veterani, od kojih je tek poneko imao komad lakog lovačkog naoružanja, nisu mogli izaći na kraj sa emuima. Poslali su svoje predstavnike koji su od centralne vlade imali samo jedan, ultimativno postavljen zahtev – oružje!

U situaciji u kojoj se počelo, u pola glasa, govoriti o otcepljenju zapadnog dela od bogatih gradova sa istoka zemlje, podela ratnog naoružanja ratnim veteranima koji su živeli na zapadu bila bi preopasan i dalokesežan potez, koji Vlada sebi ni po koju cenu nije smeli da dopusti.

Prefrigani političari su ovu situaciju iskoristili da se na već oproban način obračunaju sa ekonomskom krizom, ili da je barem tako prikriju. Objavljen je rat! Ministar odbrane Džordž Pirs je javno obznanio da će Vlada Australlije, koja misli o svojim veteranima, uputiti vojsku sa najsavremenijim naoružanjem da reši problem zemljoposednika, te ih oslobodi pošasti u vidu emua.

“Rat protiv domorodaca”

Iako slavodobitno obznanjen početak sukoba, koji je tadašnja štampa posprdno nazivala “Ratom protiv domorodaca”, vojna sila koju je poslala da odbrani hiljade i hiljade kvadratnih kilometara od invazije beskrupuloznih štetočina bila je presmešna. Na čelu je bio čuveni major Meredit, heroj iz Prvog svetskog rata, sa iskustvima i iz čuvenog britanskog Zulu rata, a komandovao je vojskom koja je brojala, tačno, dva vojnika!

Naoružani jednim od najstrašnijih oružja Prvog svetskog rata – automatskim mitraljezima marke Luis, komada dva, uz tačno 10.000 komada municije, uputili su se na zapad da se obračunaju sa desetinama hiljada pomahnitalih neprijatelja. Kako nije bilo smisla praviti vojna utvrđenja za 3 čoveka, major Meredit i dodeljena mu vojna sila bili su smešteni po kućama samih farmera.

Prvi sukob, koji se desio 2. novembra 1932. u regionu Kampion, pretvorio se u potpuni fijasko. Iako su mudro napravili zasedu blizu jezera sa kog su emui pili vodu, australijski vojnici su, nakon 7.000 ispaljenih metaka shvatili da je broj ubijenih “neprijatelja” manji od 20!

Ispostavilo se da ptica emu nije slučajno preživela u nekim od najnegostoljubivijih predela planete. Po rečima majora Meredita, Emu je građen kao tenk, sa debelim slojevima čvrstog perja i tvrde kože, koja je omogućavala da, čak i kada bi bili pogođeni metkom, nastave da trče brzinama koje su dostizale i do 50 kilometara na čas.

Uz to, iako bi se u početku pojavljivali u ogromnim grupama od po nekoliko hiljada, pa i više, ubrzo bi se razbijali na manje grupe, što ih je činilo dosta težim metama za rafalnu paljbu matraljeza koji je odneo stotine hiljada ljudskih života dve decenije ranije.

Brzi kao gepardi, otporni kao slonovi, i okretni kao mačke, emui su, samim svojim brojem, uspeli da se odupru prvom napadu australijske vojske, usput uništivši sve useve koji su im se našli na putu. U strahu da će izgubiti oreol ratnog heroja koji ga je pratio, major je tražio pojačanje od komande, koje je pristiglo tri dana kasnije.

Dodatnih osam vojnika došlo je u tadašnjim vojnim vozilima u pomoć trojici već raspoređenih vojnika. Pošto je, s razlogom, smatrao da je brzina emua njihova najveća prednost, major Meredit je mitraljeze koja je posedovao spojio na pristigla vojna vozila, i krenuo u frontalni napad na središte ogromnog jata ptica-štetočina.

Iako je ovog puta broj nastradalih ptica bio nekoliko stotina, jedno jato, od nekoliko koliko ih je kolalo australijskim prerijama, bilo je skoro netaknuto, te su desetine hiljada emua nastavile svoj put ka zapadnoj obali, ostavljajući pustoš iza sebe.

Tadašnja vojna vozila, koja su jedva prelazila brzinu od 40km/h, nisu mogla da prate brzinu kojom su se kretale ptice, a usled neprohodnog terena po kome su se emui kretali kao po pisti, jedno vozilo je izgubljeno, a vojska se vratila u garnizon na istoku, neobavljenog posla.

 

Težak “poraz”

 

Osmog novembra, nedelju dana nakon otpočinjanja “Rata protiv domorodaca”, australijski parlament je odlučio da opozove Meredita i njegovih deset vojnika, najviše usled negativne slike stvorene u medijima. Prinuđen da podnosi izveštaj o sukobu pred parlamentom, predmet sprdnje je postala majorova izjava da je “sukob prošao bez ljudskih gubitaka na strani australijske vojske, iako je jedno vozilo izgubljeno”.

Nije mu pomoglo da sačuva ugled njegovo objašnjenje o izdržljivosti i pokretljivosti neprijatelja.

– Ako bi naša vojska imala jednu jedinicu koja bi na metke bila otporna kao i emui, mogli bi se suprotstaviti svakoj vojsci sveta – rekao je poraženi major.

Ali, zabavljeni ratom protiv ptica koje ne mogu da lete, od kojeg je štampa napravila skoro pa zabavan, vodviljski događaj, u kojem su glavne uloge preuzeli političari, Australijanci su zaboravili na neispunjena obećanja o visokim subvencijama, razdirućoj ekonomskoj krizi, pa i na samu pustoš koju su doneli prastari stanovnici Australije.

Mnoge farme su se ugasile, a mali zemljoposednici su većinom uhlebljenje pronašli u velikim infrastrukturnim radovima, kojima je australijska vlada uspela da se izbori sa Velikom depresijom, spajajući istok i zapad države velikim saobraćajnicama, ili u paklu rudnika na severozapadu zemlje.  

Krvava osveta

Desetak godina nakon “Rata protiv emua”, neposredno po završetku Drugog svetskog rata, Australijanci su promenili taktiku, te odlučili da se jednom za svagda obračunaju sa starim neprijateljem.

Objavljen je javni poziv svim stanovnicima da ubijaju emue, a australijska vlada je isplaćivala po pet australijskih dolara za svaku ubijenu pticu na zapadu zemlje. Suma koja nije bila beznačajna nakon devastirajućeg svetskog sukoba, namamila je mnoge da se, sada sa nešto modernijim naoružanjem, upute na zapad i ubijaju emue.

Rezultati su bili razorni po “neprijatelja” – za nekoliko godina u kojima su raspisane nagrade za ubistvo ovog simbola Australije, ubijeno je nešto više od 228 000 emua, te je potpuno promenjena slika zapada Australije.

Danas je deo zemlje kojim su emui gospodarili postao žitnica koja, pre svega pšenicom i ječmom zadovoljava najveći deo ogromnih megapolisa sa istoka zemlje.