Poslednja ruska carica Aleksandra Fjodorovna Romanov, nije bila omiljena u narodu, ali ispod hladne spoljašnosti i slike ohole žene, krio se veličanstveni duh, srce puno ljubavi, vere i finih emocija. Strastvena, raskošna ljubav između krhke Nemice i cara Nikolaja II, neobična za tadašnje prilike, posebno u aristokratskim krugovima gde su se brakovi sklapali iz interesa, nikada nije prestala da zadivljuje svet svojom snagom.

 

Aleksandra Romanova, rođena kao Alisija od Henesa, bila je ozbiljna i stidljiva devojka, sa dugačkim “zlatnim” pletenicama i prozirnih sivo-plavih očiju, čija je pojava bila nežan prizor pun svetlosti, i baš zato zvali su je “Sunčana”.

Alisija je Nikolaja upoznala još kao 12-godišnja devojčica na venčanju svoje sestre, a već tada između dva mlada bića zaiskrile su emocije, davajući blag nagoveštaj ljubavi koja je obeležila carsku Rusiju 19.veka.

Čežnja i romantične ideje “opsedale” su i Aleksandru i Nikolaja narednih pet godina, koliko je bilo potrebno da se ponovo sretnu u Sankt Petersburgu. Tada je 17-godišnja Nemica krenula put Rusije da poseti sestru i zeta, nadajući se susretu sa gospodarem njenog srca, ali ni e sluteći da će baš ti veseli dani u ruskoj prestonici odrediti njen budući život.

Njihova ljubav se razbuktala, a vreme koje su proveli zajedno zanavek se urezalo u mlade duše, koje su bile tako slične jedna drugoj, a različite od ostalog sveta.

Međutim, carska porodica imala je druge, kako su smatrali podobnije planove za Nikolaja, a s druge strane i za mlađanu lepoticu Alisiju od Henesije postojali su “adekvatniji” prosci. Otac prestolonaslednika, car Aleksandar III, nije podržavao želje svog sina, a kao senka nad njihovu ljubav nadvilo se i to što je Alis smatrala da je nedostojna Nikolaja, kao i to što je morala iz luteranstva da pređe u pravoslavlje.

Nikolaj bio je uporan i istrajan u svojoj nameri i osećanju – tvrdio je da će radije postati monah, nego da oženi drugu ženu. Na kraju, car Aleksandar III, koji je bio na samrti, blagoslovio je ovu ljubav, a Alisija je prešla preko svojih nesigurnosti, i njihova srca vezala su se u brak i večnost.

“Sve više i više, jače i dublje, raste moja ljubav i odanost. Ne mogu da dovoljno zahvalim Bogu za ovo blago koje mi je dao. Da me Nikolaj zove “draga” – da li sreća može da bude veća? Ii da pokriva moje slatko lice poljupcima”, napisala je tada već Aleksandra Fjodorovna Romanov, nedugo nakon udaje za novog i ispostaviće se poslednjeg ruskog imperatora. 

 Kako je voleo Nikolaj

Odlomci iz dnevnika Cara Nikolaja II o ljubavi sa caricom Aleksandrom:

  • “Moj san je da jednog dana oženim Alis od Henesa. Volim je već dugo, ali duboko i snažno otkada je provela šest nedelja u Petrogradu (danas Sankt Peterburg). Dugo vremena sumnjao sam da će se moj najdraži san ispuniti. Ali hoće!”
  • “O, Gospode, kako želim da je vidim. Ako je sada ne posetim, čekaću još godinu dana, a to je tako teško podneti”.
  • “Bila je tako lepa, ali veoma tužna… Razgovarao sam sa njom toliko dugo o nama, o svemu što nas je tištilo, razgovarali smo do ponoći. Ona i dalje ne želi da promeni svoju veru, toliko je plakala, ali sam je umirio na rastanku”.
  • “Danas je prvi dan veridbe sa mojom dragom, predivnom, očaravajućom Aliks. Čudesan, nezaboravan dan. Čitav dan sam kao na oblacima, ne shvatam još šta se desilo”.
  • “Čak i uprkos ovoj velikoj tugi (smrt njegovog oca Aleksandra III), Bog nam je dao slatku radost. Moja draga Alis je u prisustvu porodice prešla u pravoslavlje”. 
  • “Svaki sat koji prođe blagosloven je. Srećan sam iz dna duše, poklonjena mi je ta milost da volim Alis, a moje divljenje prema njoj stalno raste. Ne postoje reči koje mogu da opišu to blaženstvo – lepo je živeti zajedno!”

 

Wikipedia 

Njihov brak je sve do dana, kada su mučeničkom smrću zajedno napustili ovaj svet, bio skladan, pun spokoja i sloge, ali prožet i strastvenom ljubavlju, podrškom i razumevanjem. 

Dok se car Nikolaj II svojoj supruzi divio i duboko je poštovao, ruski narod “bacao” je drvlje i kamenje na nju, nikada dovoljno ne otvorivši srce i um kako bi je prihvatili. Aleksandra Fjodorovna nije se ulopila u ruski duh, niti je naučila pravila dvora, što je posebno ljutilo njenu svekrvu, caricu Mariju Fjodorovnu, a ostrašćenost ruskog naroda pojačavala se sa činjenicom da na svet nije donosila sina, naslednika carstva. Čak i kada je, godinama kasnije, carević Aleksej došao na svet, Rusi nisu umeli da zavole caricu – bila im je daleka i strana, a otpor su dodatno učvrstile i glasine o ljubavnoj aferi sa Raspućinom, sibirskim monahom bliskim dvoru. Takve glasine, ispostaviće se godinama kasnije, bile su potpuno neosnovane i netačne.

Kada je dobila prvu ćerku, princezu Olgu, car Nikolaj je javno stao uz svoju suprugu i poručio: “Zahvalni smo i srećni što smo dobili ćerku, jer ona pripada samo nama. Da je Aleksandra rodila sina, on bi morao da pripada i narodu”.

U javnosti, ispred ruskog naroda, Aleksandra nije uspevala da pokaže svoje pravo lice, bila je stidljiva i nervozna, te je ostavljala utisak ohole i sumnjive žene. S druge strane, svi koji su je poznavali, uključujući i sluge i sluškinje, voleli su je i uvažavali – bila je dobre naravi, i uprkos izveznoj samovolji bila je brižna i pravedna.

Aleksandra je dugo patila za muškim naslednikom, i konačno je posle četiri zdrave devojčice, rodila sina – Alekseja. Njenu ličnu i sreću carske porodice ubrzo je pomutila činjenica da mali carević boluje od hemofilije ( jedna povreda i krvarenje mogle su da izazovu smrt).

 

Wikipedia 

U potrazi za izlečenjem i spasom, carica se fanatično okrenula pravoslavlju i veri. Zapravo, ona je onog trenutka kada je primila pravoslavlje, postala dobra hrišćanka, posvećena Bogu, molitvi i poštovanju Božijih zapovesti, ali je njena prednost veri rasla s nedaćama koje su je u životu snašle.

Kao svedočanstvo o nežnoj, iskrenoj, razboritoj i hrišćanskoj duši Aleksandre Fjodorovne ostali su njeni dnevnici, prepuni ličnih zapisa, ali i citata, poezije, duhovnih izreka, filozofskih razmišljanja drugih autora, koja je ona godinama sakupljala i beležila. Ti citati pokazuju bit njenog ženskog srca, i otkrivaju šta je bilo blisko njenom umu, te kakve su je brige morile u svakodnevnom životu. Oni su i divan putokaz kako sačuvati ljubav i poštovanje u braku, kako negovati odnos sa rođacima i prijateljima, ali i pokazatelj koliko je atmosfera porodičnog doma bitna za radost i mir svih ukućana.

Beleške o ljubavi i braku Aleksandre Romanov

  • Dok voliš – praštaš.
  • Ljubav ne raste, ne postaje velika i savršena odjednom i sama po sebi, već zahteva vreme i stalnu brigu.
  • Uticaj dobrih žena je najveća sila posle milosti Božje, koja formira dobre muškarce.
  • Ako ste svesni onoga što jeste, nećete obraćati pažnju na ono što ljudi pričaju o vama.
  • Svaka verna žena je prožeta interesovanjima svog muža. Kada mu je teško, ona se trudi da ga ohrabri svojim saosećanjem i ispoljavanjem svoje ljubavi. Ona s entuzijazmom podstiče sve njegove planove. Verna žena u svom suprugu budi najbogatije crte nejgove prirode, akda se uz njega privije puna ljubavi ipoverenja. Ona u njemu podstiče hrabrost i odgovornost.
  • Glavna obaveza svake žene je uređenje i vođenje domaćinstva. Prava žena s mužem deli breme njegovih briga. Ma šta da mu se dogodi u toku dana, on treba da dospe u atmosferu ljubavi. Drugi prijatelji mogu da ga iznevere, ali ženina odanost mora postojati. Kad je potišten, njen osmeh mu pomaže da ponovo nađe snagu.
  • I muž i žena treba jedno drugom da daju najbolje od sebe.
  • Roditelji treba da budu onakvima kakvima žele da vide svoju decu, ne na rečima, nego na delima. Oni treba da uče svoju decu na primeru svog života.
  • Roditelji ne treba da se stide da se igraju i prave nestašluke zajedno s decom. Možda su baš tada bliži Bogu nego kad, kako to misle, obavljaju vrlo važan posao.

Poslednja ruska imperatorka bila je žena do srži odana svom suprugu, porodičnom skladu, ideji o neprolaznoj ljubavi, i kao takva jedna je od svetlih i retkih primera u istoriji koji nas uče da je pravu ljubav moguće živeti.

Carska porodica Romanov, car, carica i njihovi potomci, bezdušno je pogubljena 1918. godine. Ruska pravoslavna crkva proglasila ih je za svece.