Albin je imao 17 godina kada je došao u Aušvic, gde je dobio broj 118, i od prvog dana se usredsredio na to da ne podlegne strahu i mržnji, nego da olakša svoju i situaciju ostalih logoraša, navodi se u saopštenju Odbora.

U februaru 1943. godine uspeo je, da sa još jednim logorašem, pobegne iz Aušvica, a potom se u Krakovu pridružio poljskom pokretu otpora i borio za oslobođenje svoje domovine.

Aušvic
Wikipedia

“Bila je to zvezdana noć, oko minus 8 ili minus 10 stepeni napolju”, prisetio se Albin u intervjuu iz 2015. godine.

Tu noć, pamtio je celog života.

“Sklonili smo odeću i bili na pola puta preko reke Sola kad sam čuo sirenu… Led nas je okruživao”, rekao je, misleći na plovni put koji prolazi kroz južni poljski grad Osviecim, gde je nacistička Nemačka izgradila Aušvic.

Nakon bega, njegov brat, koji je ostao u logoru, bio je mučen.

– Posle rata Albin je smatrao da je njegova najvažnija dužnost da govori o Aušvicu i ubijenim logorašima. Pisao je knjige, držao govore, putovao i razgovarao s mladim ljudima u mnogim zemljama, a posebno mu je bilo važno da se njegov glas čuje u Nemačkoj – rekao je potpredsednik Odbora Kristof Hibner.

Beg iz Aušvica bio je redak. Od oko 1,3 miliona ljudi poslanih u logor, samo 802 – uključujući 45 žena – pokušalo je pobeći, prema procenama muzeja. Uspelo je samo 144, a uhvaćeno 327. Sudbina preostalih 331 je nepoznata.