Pre više od 100 godina nastala je beseda velikog srpskog svetitelja. Beseda koja možda i najpreciznije govori o stradanju srpskog naroda i o tome šta je Srbija dala Evropi.

 

Te 1916. godine, nakon strahotnog povlačenja preko Albanije, srpska vojska je prebačena na Solunski front, gde je odmah počela da beleži uspehe. U jeku Prvog svetskog rata, srpska vlada poslala je jednog episkopa na zapad, kako bi “radio” na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari.

Bio je to Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. On je po Americi i Velikoj Britaniji držao brojna predavanja – u crkvama, na univerzitetima, ali i po hotelima i drugim ustanovama, trudeći se da nađe spas za svoj narod. Zahvaljujući njegovom zalaganju veliki broj dobrovoljaca iz Amerike je otšao na Solunski front. Engleske vojskovođe govorile su da je “otac Nikolaj bio treća armija”.

Za Vidovdan 1916. godine, vladika Nikolaj Velimirović obreo se u katedrali Svetog Pavla u Londonu gde se, zahvaljujući nadbiskupu kenterberijskom, obratio kralju Džordžu Petom i brojnim uglednim Englezima.

Besedu vladike Nikolaja prenosimo u celosti.

Gospodo i prijatelji! Došao sam iz Srbije, iz Evropske ponoći. Tamo nigde ni zračka svetlosti. Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo i jedino nam odozgo svetli. Pa ipak, mi nejaki u svemu, sada ovako, jaki smo u nadi i veri, u skoro svanuće dana. Zahvalan sam lordu arhiepiskopu Kenterberijskom, koji mi je omogućio da na sveti Vidovdan, ovog leta gospodnjeg 1916, u ovoj prekrasnoj crkvi Svetog Pavla, pred njegovim Visočanstvom, kraljem Džordžem petim i najuglednijim Englezima, mogu da vam se obratim.

 

Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, koji je ponos Engleske i hrišćanstva. Ja sam video, da je on sagrađen od najskupocenijeg materijala, donešenog iz raznih krajeva imperije, u kojoj sunce ne zalazi. Video sam da je sagrađen od granita i mermera koje su ispirali talasi stotine mora i okeana i da je ukrašen zlatom i dragim kamenjem, donetim iz najskupocenijih rudnika Evrope i Azije. I uverio sam se da se ovaj hram s pravom ubraja u jedno od arhitektonskih čuda sveta.

 

No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje na Balkanu, u kojoj ima jedan hram – i veći i lepši i vredniji i svetiji od ovog hrama. Taj hram se nalazi u srpskome gradu Nišu i zove se – ĆELE KULA. Taj hram je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda. Naroda koji pet vekova stoji kao stamena brana Azijatskom moru na južnoj kapiji Evrope. A kada bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak, i svaki Srbin bi danas mogao dići ruku i pokazati – ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma.

Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno. Mi smo tupili našim kostima turske sablje i obarali divlje horde koje su srljale kao planinski vihor na Evropu. I to ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća, koja leže između Rafaela i Širera. Za sva ona bela i crvena stoleća u kojima je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života.

Rečju – kada je Evropa, vršila smelo korigovanje i Bogova i ljudi iz prošlosti i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno, mi smo, kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim, braneći ulaz u to čistilište.

I drugom rečju – dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena. Živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže. Na Vidovdan, 1389. godine, srpski knez Lazar sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu Polju na branik hrišćanske Evrope i dao život za odbranu hrišćanske kulture. U to vreme, Srba je bilo koliko i vas, Engleza. Danas ih je, deset puta manje.

Gde su? Izginuli, braneći Evropu.

Sada je vreme da Evropa Srbiji vrati taj dug.

Možete poslušati i audio verziju besede, u izvođenju slavnog glumca Ljube Tadića.



loading...