Sećate se serije “Priče iz majstorske radionice”? PRAVI MAJSTOR ŽIVOTA bio je jedan Beograđanin

Dragiša Krunić
Printscreen/kolaž

Duh Beograda stvarao je svako na svoj način, ali poseban pečat ostavile su sedamdesete i osamdesete, kada su neki ljudi, naizgled sa margine, imali priliku da pokažu svu raskoš svog ogromnog talenta i širinu vidika urbanih umetnika. Samo jedan od njih bio je Dragiša Krunić, čovek po kojem je nastala i kultna televizijska serija "Priče iz radionice".

 

Dragiša Krunić je bio automehaničar, ali i pisac, pesnik, duborezac, galerista, satiričar, TV scenarista… Ideja Anite Panić da nas vrati u životopis ovog raskošnog čoveka prijatno je uzburkala beogradsku javnost, a multimedijalni projekat pod nazivom “Majstor za automobile i ljudske duše” u Galeriju Doma Vojske dosad je privukao hiljade posetilaca.

Nimalo slučajno, jer se mnogi kroz slike, plakate, nameštaj i drugu arhivsku građu rado vraćaju u Beograd tih godina, a to će moći da urade zaključno sa 4. junom. 

Pašino brdo

 

Krunić je rođen 1929. godine na Pašinom brdu. Dragišin otac gine od nemačkih bombi bezdušno rasutih po Beogradu 1941. godine, a mladić od 1947. do pedesetih godina peče zanat u različitim firmama. Govorio je kako ga je “samoupravljanje onespokojilo” pa se bacio među privatnike – kaže Anita Panić, TV autor, pisac i dokumentarista, koja je 1992. godine snimila i dokumentarni film o ovom nesvakidašnjem čoveku i ljudima koje je svojom energijom i dobronamernošću okupljao.

– U prvo vreme sam radio “fiće” i “škode”, ali videvši tu sirotinju uskoro sam prešao “da lečim bolesne ‘pežoe'”. Posebno zahvaljujući druženju sa umetnicima, počeo sam i ja da pišem – govorio je Krunić.

Automehaničar, sa očiglednim talentom za pisanu reč, uskoro objavljuje tri zbirke: “Između hleba i neba”, “Moje mušterije” i “Ja, zatočenik noći”, satirični tekstovi mu izlaze u “Ježu”, a zajedno sa prijateljem Zdravkom Šotrom ispisuje scenario za seriju “Priče iz radionice”. Potom njih dvojica ponavljaju saradnju u TV filmu “Šesta brzina”.

Nekadašnji mehaničar sa Pašinog brda postaje i glumac prvog književnog pozorišta “4 asa”, zajedno sa Ljubivojem Ršumovićem, Rastkom Zakićem i Miljenkom Žuborskim. Zatim je napravio još jedan čudesan iskorak. Posle više decenija tokom kojih je vredno radio automehaničarski posao, rešio je da svojoj garaži podari sasvim drugačiju namenu. Adaptirao je u divnu galeriju u kojoj je priredio brojne izložbe, pa su kod njega gostovali naši najugledniji slikari. Izuzetno talentovan za obradu drveta, sav nameštaj u galeriji je sam izrezbario tako da je sve bilo delo njegovih ruku i truda: ormari, radni sto, parket od četiri vrste drveta… Stranice takvog nameštaja oslikavali su njegovi vrsni prijatelji Milić od Mačve, Zoran Nastić, Milan Tucović – nastavlja Panić.

Nekadašnje mušterije koje su vozile “pežoe”, a dočekivao ih je sa hlebom i solju, sada su doživele drugačije gostoprimstvo: posle svakog otvaranja izložbe svi su se selili u kuhinju, a tamo je čekalo prasence… Druženje je moglo da počne.

Čudesni triptih

Samo Krunić je mogao na jednom mestu da okupi žive legende domaćeg slikarstva – Mladena Srbinovića, Milića od Mačve i Miću Popovića. Oko 1975. godine zamolio je Milića da naslika nešto, podmetnuvši mu poveću panel-ploču prikucanu za zid.

– Odmah pored zamolio sam i Srbinovića da uradi svoju sliku, a on nije odoleo provokaciji. Međutim, dok je Milić svoj posao “otaljao” za dva sata, Mladen je svoju sliku radio u dvadesetak seansi, ozbiljno i odgovorno –  pričao je Krunić.

Kasnije, tokom snimanja jedne emisije, Duško Radović je sugerisao da u ovo delo “upetlja” i Miću Popovića i tako je spojio tri celine različitih autora. Dovitljivi Krunić posle je skinuo i uramio delo i dobio neverovatnu kombinaciju tri velika umetnika.

Siluete grada

Kroz priču o Dragiši Kruniću Anita Panić je pokušala da sačuva siluete duha nekadašnjeg Beograda. Asistirao joj je Dragišin sin Slavko, takođe slikar i posvećenik varoškog šmeka koji je imao njegov otac.

Junak ove priče, ili kako ga Anita zove Don Kihot sa Pašinog brda, u vreme automehaničarskog posla umeo je da “začini” dan neobičnim nagodbama. Ukoliko slikar ne bi imao novac da plati popravku vozila, mogao je to da obavi “u naturi”, dajući mu sliku. Kada bi Kruniću došao “crni petak” sa novcem, obraćao bi se umetnicima obaveštavajući kako slika menja vlasnika i ide na put… Sve je jednostavno dolazilo na svoje mesto.

Čak su i mađarski susedi, praveći bedeker, turistički vodič za ondašnju Jugoslaviju, pored neizostavnog Tita, a zatim i drugih važnih odrednica za našu zemlju, uvrstili među gradske atrakcije ovu nesvakidašnju radionicu-galeriju u Beogradu.

– Pozivnice za izložbe koje je organizovao sada su izložene su u Domu Vojske, i imaju taj sačuvani duh. Na jednoj piše kako se događaj odigrava “u rezidencijalnom delu u Ulici Gospodara Vučića 142”. “Rezidencijalni deo” je, dabome, bila njegova radionica – uz osmeh će Anita.

Želimo da podsetimo na jednog čoveka, ali i mnoge ljude koji su svojim neobičnim načinom života i iskrenom voljom za druženjem okupljali umetnički krem Beograda. Uživali su u Krunićevom društvu i uvažavali sve njegove kreativne predloge. Tako su stvarali jedan romantičan, human i plemenit period života u ovom gradu koji nam danas toliko nedostaje – kaže Panić.

“Između hleba i neba”

Predgovor za prvu zbirku Krunićeve poezije “Između hleba i neba” napisao je čuveni Dušan Matić, šarmantno mu se obraćajući rečima da je učinio “dramatični podvig sa neba pa u rebra poezije”.

Matić dirljivo kaže da će poželeti da mu se negde “malo, samo malo pokvare kola, kako bi sa prijateljima mogao da se zaustavi pred nekom garažom… ne bi li u jednoj od njih naslutio čari poezije koja je sa Vašim pesmama ušla u naše prostore”.

Na kraju Matić, obraćajući se Kruniću, kaže za sebe da zna šta je – “njegov treći šegrt”.

Skice za ovu knjigu uradilo je 12 slikara od čega čak sedam akademika!

Pažnja i poštovanje

Na otvaranju ovog multimedijalnog projekta bili su prisutni mnogi koji predstavljaju duhovnu elitu ovog grada, dokazujući da su ljudi poput Krunića istovremeno i svojevrstan simbol prestonice.

Pored Zdravka Šotre, Krunićevog dugogodišnjeg prijatelja i koscenariste, bili su tu i Ljubivoje Ršumović, koji je otkrio Dragišin talenat i objavio mu prve pesme u literarnim časopisima, Milan Tucović, slikar koji je oslikavao nameštaj koji bi ovaj pravio…

Kada poređamo imena onih koji su izlagali u Krunićevoj galeriji, vidimo samo prave veličine. Tu su Mića Popović, Milić od Mačve, Mladen Srbinović, Moma Antonović, Danica Basta, Mijajlo Đoković Tikalo, Kosta Bunuševac…