Vujić je podsetio na svoje kolege Milojka Majka Vučelića, Slavoljuba Sema Vujića, Milisava Šurbatovića, Danila Bojića, Pavla Duića i Petra Galovića koji su imali ulogu u misiji Apolo 11.

On je rekao da misija Apolo 11 spada među najveća ljudska dostignuća svih vremena i da je Amerika bila ponosna jer je njena tehnologija pobedila u svemirskoj trci sa bivšim Sovjetskim Savezom.

“To je postignuto uz podršku mnogih srpsko-američkih profesionalaca koji su pružili svoju posvećenu ekspertizu, koja je bila ključna za uspeh krajnjih ciljeva Apolo svemirskog programa”, rekao je Vujić.

On je istakao “Lanč eskejp sistem” (LES) i objasnio njegovu svrhu – da se povuče “kabina za posadu” dalje od lansirnog vozila, ako se hitna situacija desi na lansirnoj podlozi.

U odsustvu hitne situacije, kako je kazao, LES je rutinski izbačen oko 20 ili 30 sekundi nakon paljenja drugog stepena lansirnog vozila, pomoću zasebnog raketnog motora na čvrsto gorivo.

“Prvo mesto koje je kompjuter izabrao za sletanje pilotu Nilu Armstrongu bilo je polje kamenja. Druga lokacija bio je veliki krater, a treća – Armstrong je prošao kraj kratera. Na visini od 30 metara imali su 90 sekundi preostalog goriva i prašina mu je blokirala pogled, ali sletanje je završeno sa preostalih 25 sekundi do 50 sekundi goriva”, kazao je Vujić.

Promo Petnica

Dejvid Vujić poslednji je živi član „srpskog Apola 7“, grupe američkih naučnika srpskog porekla koji su radili na programu „Apolo“. Ne treba zaboraviti da je među osnivačima NASA bio i naš naučnik Mihajlo Pupin.

Vujić je rođen u Pensilvaniji 1935. godine. Diplomirao je u Midlendu tehničke nauke, magistrirao je u Vašingtonu, gde se zaposlio u NASA. Bio je predstavnik avionske kompanije “Panam” i vlasnik konsturktorske firme “Dsaund”.