Od svih svetitelja i hrišćanskih mučenika srpski narod najviše poštuje i voli Svetog Savu. Stručnjaci smatraju da je za to najviše „kriva" Srpska pravoslavna crkva, ali i mnogobrojna narodna predanja i običaji koji se vezuju za ovog sveca, a od kojih su mnogi sačuvani i praktikuju se i danas.
Veruje se da je još za života Sveti Sava bio nešto posebno za srpski narod. Ne samo kao princ, pa ni kao crkveni vođa, već kao čovek koji je spreman da pomogne, sasluša i poduči. Stručnjaci i danas naglašavaju da, kada se piše o životu Svetog Sava, zapravo se govori o počecima srpske prosvete u srednjem veku. Zato i ne čudi veliki broj narodnih običaja i verovanja koja se vezuju za dan ovog svetitelja.
Praznik Svetog Save počeo je da se obeležava već u prvim decenijama posle njegove smrti u 13. veku. Crkva je uspela da ovaj običaj prenese u sve zemlje u kojima su živeli Srbi i on se održao čak i u tursko vreme i sačuvao se sve do današnjih dana.
Postoji mnogo narodnih verovanja vezanih za Savindan. Mnogi će danas gledati u nebo i pažljivo osluškivati jer se veruje da, ako na Svetog Savu grmi, zemlji predstoje važni i sudbonosni događaji.
Ko je na Savindan radio u doba Obrenovića, nije se dobro proveo
U okvire države proslavljanje života i dela Svetog Save uveo je knez Miloš Obrenović 5. februara 1827. godine. On je naredbom dan Svetog Save proglasio neradnim, a one koji ne bi došli u crkvu ili bi pokušali da otvore dućane na taj dan kažnjavao je da „ne samo globu crkvi plate, no i apsom i telesnom kaznom kaštigovani budu”.
Namesništvo kneza Mihaila Obrenovića otišlo je korak dalje i 2. januara 1840. godine Svetog Savu proglasilo školskim zaštitnikom. Tada su prvi put u školama uvedene proslave i svečane akademije koje su ostale nezaobilazan deo ovog praznika sve do današnjih dana.
Interesantno je da je grmljavina na Svetog Savu zabeležena i u narodnoj pesmi o početku bune na dahije 1804. godine: „Treću Sveci vrgoše priliku, grom zagrme na Svetoga Savu, usred zime, kad mu vreme nije, sinu munja na Časne Verige, potrese se zemlja od Istoka, da se Srblji na oružje dižu, al se Srblji dignut ne smjedoše…”
Mnogi domovi Savindan slave kao svoju krsnu slavu pa će danas širom Srbije biti veselo kako u kućama domaćina, tako i kod onih koji idu u goste. Osim ovoga, Sveti Sava je zaštitnik svih škola u kojima će se organizovati priredbe i proslave u čast velikog prosvetitelja.
Ako u kući imate đaka, na današnji da bi trebalo da napravite žito, čak iako vam nije slava. Stari kažu da na taj način odajete poštu Svetom Savi i detetu obezbeđuje sreću i uspeh u školovanju.
Slično, u Vojvodini se na Savindan obavezno prave perece – posne ako praznik pada u sredu ili petak (kao ove godine) tj. mrsne ako pada u neki drugi dan. Ovaj običaj nije vezan za crkvene kanone, ali jeste za narodno predanje po kome je Sveti Sava Srbe naučio kako da na vodenici melju žito. Pereci koji se danas prave u njegovu čast simbolizuju hleb koji je svom narodu ovaj svetitelj tako omogućio.
U nekim krajevima Srbije Svetog Savu naročito revnosno praznuju stočari. Pred današnji praznik oni, iz straha od vukova, nikako neće terati stoku u šume. Takođe, danas se ne sme raditi sa sečivom, a čak se i britve treba da se drže zatvorene da bi i vukovima čeljusti ostale sklopljene.
Na današnji praznik, narod kaže, po kući se ne rade nikakvi teži poslovi, a naročito se treba kloniti crvenih tkanina i bojenja. Narod veruje da će u suprotnom vukovi poklati svu stoku.
Ko je bio Sava Nemanjić?
Sveti Sava je bio prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovenčanog.
Sa svojim ocem, koji se kasnije zamonašio i dobio ime Simeon, podigao je manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke. Uredio je zakonopravilo – zbornik građanskih i crkvenih propisa, poznato i kao Krmčija Svetog Save.
Godine 1219. Sava je od Vaseljenske patrijaršije u Nikeji izborio autokefalnost srpske crkve sa statusom samostalne arhiepiskopije. Više puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa jednog od hodočašća iz Svete zemlje 1236. smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Vladislav.
Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je 1594. naredio da se spali mošti svetoga Save na Vračaru. Na mestu za koje se veruje da se to desilo podignut je Hram Svetog Save.
* Dopala vam se ova priča? Lajkujte nas na Facebook-u i vaša dnevna doza istorijskih zanimljivosti stiže!
