Sveti Stefan je veoma poštovan praznik i česta slava kod srpskog naroda. U crkvenim spisima poznat je i kao Prvomučenik Stevan jer je prvi koji je stradao za veru hrišćansku.
Stradanje svetog Stefana zbilo se godinu dana posle silaska Duha Svetoga na apostole, odnosno iste godine kada se Gospod Isus Hristos vazneo na nebo. Sveti Stefan je prvi hrišćanin koji je stradao za Gospoda i zato se naziva Prvomučenikom.
Pravoslavna Crkva, drugog dana po Božiću, molitveno se seća Svetog prvomučenika – arhiđakona Stefana.
Stefan je bio Jevrejin, i to pripadnik onog dela jevrejskog naroda koji su živeli u grčkim oblastima i govorili grčkim jezikom. Bio je u srodstvu sa apostolom Pavlom, koji u vreme Stefanovog mučeništva još uvek nije spoznao istinu Hristovog učenja.
Stradanje svetog Stefana zbilo se godinu dana posle silaska Duha Svetoga na apostole, odnosno iste godine kada se Gospod Isus Hristos vazneo na nebo. Njegovo mučeništvo potresno je opisano je na stranicama Novog zaveta.
Sveti Stefan se naziva Arhiđakonom, jer je bio prvi od sedam đakona koje su sveti apostoli postavili na službu oko pomaganja sirotinji u Jerusalimu.
Kako kaže biblijsko svedočanstvo, Sveti arhiđakon Stefan bio je, kao i dvanaest velikih apostola, nadahnut silom Duha Svetoga. Činio je mnoga čudesa, pomagao ljudima i sva ta njegova dobra dela pominju se u Svetom Pismu Novog Zaveta.
U toj prvoj godini po stradanju i Vaznesenju Hristovom, Sveti Stefan je ogromnom snagom svoje vere, svojih reči i dela podsećajući na reči zakona i proroka Starog Zaveta, dokazivao Jevrejima, svojim sunarodnicima, da su oni zaista ubili Mesiju, očekivanog toliko vekova. Zbog toga je među svojim bližnjima imao mnogo neprijatelja, ali ih je uvek pobeđivao svoji jasnim i istinitim rečima.
Kako nisu mogli drugačije sprečiti njegovo propovedanje, pribegli su, uz pomoć lažnih svedoka, kleveti da je hulio na Boga i Mojsija, baš kao što se zbilo i sa Isusom Hristom. Tako su narodne duhovne strešine protiv Svetog Stefana pobunile narod. Kao i Hrista, Stefana su lažno optužili i uhapsili. Posle hapšenja, usledilo je suđenje.
Na suđenju Sveti Stefan je odlučno i razložno pobijao jednu po jednu klevetu lažnih svedoka. Izložio je, jasno i sa velikim poštovanjem, celu istoriju Izrailja od Avrama, koji je prvi dobio obećanje o dolasku Mesije do Mojsija, o kojem je govorio sa velikim strahopoštovanjem i uvažavanjem.
No, istina o Mesiji još više je razgnevila svešteničke i narodne polavare. U tom uzavrelom trenutku, Arhiđakon Stefan pogleda u nebo i to što je ugledao objavi svima prisutnima: „Evo, vidim nebesa otvorena i sina čovečjeg gde stoji s desne strane Boga.” To je razjarilo sve njegove sudije te Arhiđakona Stefana izvedoše iz grada i ubiše kamenjem.
Među prisutnim mučiteljima bio je i Stefanov rođak Savle, koji je kasnije, iskreno se pokajavši, spoznao istinu o Gospodu Isusu Hristu, primio njegovo učenje i sveto krštenje, i ostatak zemaljskog života proveo propovedajući, kao apostol Pavle, jevanđeljsku istinu, šireći Hristovu reč i osnivajući crkvene zajednice.
A toga dana, kada su Jevreji kamenovali arhiđakona Stefana, stajala je podaleko, na jednoj uzvišici Presveta Bogorodica, sa svetim Jovanom Bogoslovom, gledajući mučeništvo ovog prvog mučenika za istinu njenog Sina i moleći se usrdno Bogu za njegovu dušu.
Njegove poslednje reči su bile: „Gospode, ne uračunaj im greh ovaj”.
Samim primer mučeništva i bezpogovornog stradanja, Arhiđakon Stefan je dao i, dan danas, daje primer svim hrišćanima. Njegov primer najbolje objašnjava reči da je „krv mučenika seme Crkve”.
Telo Svetog Stefana uze potajni Hrišćanin Gamalilo i sahrani na svom imanju. Nešto manje od četiri veka posle, 415. godine, njegove mošti su pronađene u oblasti severno od Jerusalima, i 2. avgusta prenesene u hram podignut u Jerusalimu. Nedugo posle toga, u vreme vladavine cara Teodosija II Mlađeg (408-450), prenešene su u Carigrad.
Na ikonama se predstavlja u đakonskom odelu, držeći u desnoj ruci kadionicu, a u levoj položenu knjigu – Jevanđelje, naslonjenu na grudi, a na knjizi su tri kamena simbolizujući način na koji je postradao.
Drugi način prikaza je sa trokrakim čirkom (trikirije) i zapaljenim voštanicama u levoj ruci. Često se njegova ikona nalazi na dverima ikonostasa, južnim ili severnim.
Ime Stevan ili Stefan (radi se o različitom obliku istog imena), potiče od grčke reči Stephanos (Στεφανοσ), što znači onaj koji je krunisan, koji je ovenčan.
Kult ovog sveca je vrlo razvijen u srpskom narodu i podignuto je preko 40 hramova sa njegovim imenom. Pomen arhiđakonu Stefanu crkva daje četiri puta godišnje, a 15. avgusta se slavi Prenos moštiju svetog Stefana – Sveti Stefan letnji ili Stevan Vetroviti. Postoji veliki broj narodnih običaja vezanih za Stevanjdan.
Najrasprostranjeniji je onaj da se tog dana iznosi božićna slama iz kuće. Pažljivo pometena, slama se nije bacala, jer se verovalo u njenu plodotvornu moć, pa je stavljana radi podsticanja roda i napredovanja, u raklje drveća voćaka, u pčelinjak ili privredne zgrade.
Slavski kolač za Stevanjdan mesi se dan pre slave, i ukrašava se figuricama ptica, žita, grožđa, burencima, knjigom itd. Iznosi se na već obogaćen sto sa suvim voćem, orasima, medom, jabukama i narandžama a zatim posvećuje i seče ili lomi (po tradiciji i obicajima).
Za ovu slavu, šaljivo kažu da je drže škrtice, jer siti gosti posle Božićnog slavlja, teško da mogu mnogo da pojedu i popiju.
Ipak, za ovu kao i za sve slave slavljene na tlu Srbije najvažnije je da domaćin na sto iznese slavski kolač, da na trpezi uz ikonicu sveca – Svetog Stefana, gori slavska sveća i da u domaćinovu kuću dođu njegovi najbliži, rodbna, kumovi, bliski prijatelji.
