Flora Sends prva britanska žena frontovski oficir, i to upravo u našoj vojsci, pomerila je granice i postala jedna od heroina Prvog svetskog rata. U Srbiji je neko vreme bila zanemarena, ali nedavno je o njoj objavljena knjiga istoričarke Luiz Miler „Flora Sends, naš brat”.
Šira britanska javnost, međutim, priču o ovoj hrabroj i u svakom pogledu izuzetnoj ženi otkriva tek ovih dana, u dokumentarnim emisijama BBC radija i televizije posvećenim I svetskom ratu.
Rođena i odrasla u Safoku, Flora je od detinjstva sanjala da bude vojnik. Detinjstvo je provela galopirajući poljima na svom konjiću i zamišljajući da učestvuje u bitkama.
Dvadeset godina kasnije, ova žena koja je čak i po današnjim merilima živela krajnje neobičan život, odlučila je da svoje dečije snove proživi i na javi, boreći se rame uz rame sa muškarcima, u svemu jednaka s njima.
Nakon tipičnog britanskog vaspitanja srednje klase, koje je ženu pripremalo za brak, materinstvo, čajanke i partije tanisa, i nakon kursa stenografije u Londonu, Flora je nasleđe koje joj je bogati ujak ostavio iskoristla da krene u istraživanje sveta.
Radila je kao sekretarica u Kairu, Kampovala u Britanskoj Kolumbiji i Kanadi, prokrstarila Ameriku i pritom jednom čak i ubila čoveka u samoodbrani.
Priključila se srpskoj vojsci jer je jedina primala žene
Kada je Britanija 1914. objavila rat Nemačkoj, bilo joj je 38 godina, i živela je u Londonu, sa 15-godišnjim nećakom i starim ocem.
Prijavila se kao dobrovoljac za sanitetsku službu i u roku od 8 dana već je putovala za Srbiju, u prvoj dobrovoljačkoj jedinci koja je napustila Britaniju.
Najpre je radila za Crveni krst, ali ubrzo se priključila srpskoj vojsci – jednoj od malobrojnih u svetu koje su u svoje redove primale žene.
Ubrzo je napredovala i stekla čin, najpre kaplara, a zatim kapetana, i nikad nije bežala od akcije. Za muškarcima nije zaostajala ni u drugim vojničkim zanimacijama – piću, pušenju, streljaštvu i vožnji kola.
Uživala je veliko poštovanje i simpatije kolega. Kada je prilikom borbe prsa u prsa teško ranjena granatom, drugi oficir je rizikovao život da bi je izvukao iz bitke.
Udaja za ruskog oficira
Odlikovana je za habrost, a čim se oporavila od teških povreda ponovo se našla sa svojim ljudima, na prvoj liniji fronta.
Srbi su je poštovali i nazivali „bratom”, smatrajući je nekom vrstom „počasnog muškarca”. Luiz Miler tvrdi da je Srbija bila jedina zemlja u kojoj su žene tokom I svetskog rata mogle da rade sve što žele kada je reč vojnom angažovanju, jer je postojala očajnička potreba za dobrim borcima i cenila se svačija požrtvovanost i hrabrost.
Nakon rata, Flora je ostala u vojsci, tvrdeći da „nikada u životu ništa nije volela više od toga”, ali kada je 1922. demobilisana, bilo joj je teško da se prilagodi.
Nekoliko godina je lutala Srbijom i Enleskom, u ženskoj odeći koja joj više nije pristajala, da bi na kraju našla ljubav i udala se za Jurija Judentiča, „obrazovanog ruskog oficira”, koji je bio 12 godina mlađi od nje i služio u vojsci kao jedan od njenih narednika.
Venčali su se 1927. i živeli su u Kraljevini Jugoslaviji.
Borila se i u Drugom svetskom ratu
U II svetskom ratu, 1941. godine ponovo se prijavila u vojsku, ali zbog starih rana, u 65. godini, nije više bila kao nekad.
Nemici su je zarobili, da bi je ubrzo pustili na slobodu, ali uz obavezu da se redovno javlja u gestapo. Iste godine, umro joj je i muž.
Nakon rata, sama i siromašna, napustila je Jugoslaviju da bi sa sestrićem živela u Zimbabveu.
Na kraju se vratila u rodni Safok. Mada teško pokretna, sačuvala je neobuzdani temperament: pamte je kako juri ulicama u invalidskoj stolici na struju, dok duga seda kosa vijori za njom.
Do kraja života nije propuštala godišnje skupove ratnika solunaca, za koje je živela i na kojima je slavljena kao heroina.
Umrla je u 80. godini, 1956. godine.
