Vuk Stefanović Karadžić joj je tepao „moja kći iz Fruške", Petar Drugi Petrović Njegoš je navodno govorio da bi bila kneginja Crne Gore samo da on nije vladika, Ljubomir Nenadović ju je slavio u pesmama, Đorđe Rajković joj je posvećivao stihove...
Jovan Skerlić je zapisao da su ljudi odlazili da je vide kao da je nekakvo čudo – spisateljsko i neobično lepo. Izazivala je divljenje, ali i uzdahe, mnogih velikana svog doba. I bila je poznata kao Milica, lepa pesmotvorka i srpska pevačica Milica Stojadinović Srpkinja, pišu Novosti.
Na svet je došla 1828. godine, u sremskom selu Bukovac, koje je njena porodica vrlo brzo zamenila Vrdnikom. Na južnim obroncima Fruške gore, sveštenička ćerka je provela dobar deo života – pesničkog, rodoljubivog…
Bila je darovita, hrabra i radoznala devojčica željna znanja. Učitelj iz Banovaca, gde se kasnije preselila, žalio je što nije dečak, pa da ide dalje na nauke. Ipak, privatno se školovala u Petrovaradinu, učila je nemački i slovački jezik, svirala gitaru. Mnogo je polagala na samostalno obrazovanje, pa je kasnije savladala i francuski i italijanski jezik.
Navršila je tek 13. leto kada je objavila prvu pesmu u „Serbskom narodnom listu”, odredivši tada svoje zanimanje. A nedugo zatim, 1848. godine, pozdravila je plamen koji je zahvatio celu staru Evropu, kao prvu svetlost mlade slobode srpske. Bila je veliki rodoljub. Dok je tinjala revolucija u Vojvodini, želela je, po ugledu na Jovanku Orelanku, da krene na ratište i s gitarom u ruci ustanicima peva junačke pesme.
Čitala je narodne rime, pisala stihove u kojima je veličala spomene stare slave i sjaja, cara Dušana i njegove pohode, Karađorđa i Miloša Obrenovića, plakala nad Kosovom… Pisala je koliko voli Srbiju, „to malo čislo u slobodi”, „dragu zemlju gde slobode drvo cveta”.
Prvu zbirku pesama je izdala 1850. godine, a potom 1855. i 1869. U međuvremenu je objavljen i njen dnevnik u tri knjige – Miličino najpoznatije i najbolje delo „U Fruškoj gori 1854″.
Bila je to dragocena riznica pesama, narodnih običaja, pisama dragim ljudima… Bila je veoma pobožna, pa nije bilo stranice u njenom dnevniku u kojem nije upisana reč crkva, manastir, Bog. Tu je Milica pisala i o prvoj poseti Vuka Stefanovića Karadžića, koji se brinuo da joj pronađe posao i dobro je uda. Iz prepiske sa Vukom saznajemo da je 1857. godine Milica razmišljala da ode u Bugarsku i radi kao učiteljica, ali je sve ponude odbijala.
U Beograd, koji je njoj bio pojam slobode, došla je 1862. godine, kada je veliki grad bio pod bombama, a ona bila na barikadama i pisala tekstove koji se smatraju prvim zapisima „žene ratnog dopisnika”.
– Nisam mogla srcu odoleti, da ne vidim vojnike srpske… Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju radnika – pisala je Milica.
A njen prijatelj i austrijski pesnik Ludvig August Frankl je zapisao: „Jednoga dana iđaše ona kroz ulice u svom crnom plaštu s raspletenom kosom i zapaljenom svećom u ruci i dovikivaše ljudima kako mogu da budu tako ravnodušni: osvetite sramotu Kosova polja i uzdignite opet carevinu.”
Kuća u kojoj je živela Milica Stojadinović Srpkinja u Vrdniku, Foto: Wikipedia
Teško je podnela gubitak majke, ali je prekretnicu napravila tek posle očeve smrti, kada se preselila u Beograd, koji je nazivala svojim gradom. To je bio kraj njenog književnog života. Kuću jednog grčkog trgovca u Savamali je izabrala za novi dom, u kojem je umrla 1878. godine u teškom siromaštvu.
Sahranjena je od milostinje, na Tašmajdanskom groblju, ali su njeni posmrtni ostaci 1905. godine preneti u Požarevac, gde joj je živeo brat.
– Iz ljubavi za poeziju, ona je promašila ceo svoj život, i bila žrtva knjiga i jednog književnog višeg sna života – zapisao je o Srpkinji Jovan Skerlić.
