Iako su njihovi zastareli avioni bili oslikani cvećem, a smejali im se i sami Rusi, nacisti su se toliko plašili ženske ratne flote da su ih nazvali “Vešticama noći”.
Nakon što su 22. juna 1941. snage Trećeg Rajha krenule u osvajanje Rusije u okviru akcije “Barbarosa”, Rusija je bila suočena s jednom od najvećih opasnosti u istoriji države. U tom trenutku počela je opšta regrutacija, a cela ekonomija bila je podređena vojnoj mašineriji.
Videvši da na srce Rusije hrli četiri miliona nemačkih jedinica, svoj doprinos obrani države želele su da daju i hrabre Ruskinje kojih do tada u vojnim redovima gotovo uopšte nije bilo.
Ali, uskoro se i to promenilo, i to najviše zahvaljujući Marini Raskovoj. Ona je, naime, usred rata počela da prima pisma Ruskinja iz cele zemlje koje su bile zainteresovane za borbu u prvim redovima. Za mnoge je to tada bilo nezamislivo jer je ženama bilo zabranjeno učestvovanje u borbama, pa su u vojsci mogle da imaju samo pomoćne uloge. Marina Raskova bila je navigator.
Videvši koliko su te žene bile motivisane, Raskova je počela da lobira za njih, a u tome je bila vrlo uspešna. Ruskinje je nakon toga bilo moguće regrutovati u vojsku, a Raskova se izborila i za osnivanje jedinica u kojima su na svim pozicijama bile isključivo žene.
U istoriji se Raskova danas, međutim, najviše pamti po osnivanju tri ženske vazdušne flote koje će već za vreme rata ući u legendu.
Iako je osnivanje naredio sam Staljin, činjenica je da Rusi nisu očekivali previše od tri flote – žene su za vreme obuke nosile preveliku opremu namenjenu muškarcima, a dodeljeni su im tada već zastareli dvokrilci dvosedi (Polikarpov Po-2) koji gotovo da nisu imali zaštitu i čiji su kokpiti bili otvoreni, pa bi Ruskinje neretko dobile ozbiljne promrzline.
Obuka avijatičarki starih između 17 i 26 godina počela je u gradiću Engelsu 1942. godine. Već nekoliko meseci kasnije 588. puk počeo je s akcijom. S obzirom na to da su pilotirale avionima koji su bili vrlo lagani, ali i spori i ranjivi, ženske flote mogle su da lete samo noću. Danju bi bile tek topovsko meso na kojem bi nacisti vežbali gađanje.
Do kraja rata sve tri ženske flote imale su ukupno 40 timova od po dve osobe, a svaki tim je tokom noći mogao da izvrši i po 18 bombardovanja.
S obzirom na malu nosivost, u jednu misiju Ruskinje su mogle da nose tek šest bombi. Štaviše, nosivost je bila toliki problem da žene sa sobom nisu mogle da ponesu ni padobrane. To je bio rizik na koji su dobrovoljno pristajale.
U svaku misiju išla su po tri aviona. I dok je prvi odvraćao pažnju nacističkih snaga, druga dva ugasila bi motore i tiho letela nešto malo iznad nemačkih vojnika i po njima bacala bombe. Upravo zbog zastrašujućeg zvuka aviona koji su preletali ugašenih motora, nacisti 588. puku dodelili naziv “Nachhexen” ili “Veštice noći”. Među njima su čak kružile glasine da Sovjeti opakim Ruskinjama daju tablete zbog kojih noću vide poput mačaka.
One su, međutim, novi nadimak prihvatile i s ponosom ga nosile decenijama nakon rata. Iako su bile vrlo efikasne, potcenjivali su ih i sami Rusi kojima nije odgovarala zamisao da žene ne samo da mogu da ratuju, već u tome mogu da budu veoma uspešne. One su zato iz prkosa avione oslikale cvećem i u borbu išle s karminom na usnama.
“Veštice noći” do kraja rata izvršile su oko trideset hiljada bombardovanja i na naciste bacile više od 20 hiljada tona eksploziva. Kraj rata dočekale su 23 “veštice” koje su odlikovane najvišim vojnim odličjima.
Nadežda Vasiljevna Popova bila je jedna od prvih devojaka koje su se javile za obuku za pilota. Već u prvoj misiji izgubila je dve prijateljice, ali je ona uspešno dočekala kraj rata. Umrla je 2013. godine u 91. godini, a u poslednjem intervjuu se prisetila mladosti:
“Ponekada gledam u mrak i zatvorim oči. Tada opet mogu da vidim sebe kao mladu devojku koja leti u trošnom aviončiću. Tada se zapitam: ‘Nađa, kako si to izvela?’”.
