Mučenja i smrtnih osuda ima otkad je i ljudi, ali čini se kako su se vremena ipak "kultivisala" od te prakse, jer što su te tehnike bile drevnije, to su bile i brutalnije. Pravi primer za to je tradicionalna kineska metoda mučenja koja se primenjivala od 905. sve do 1905., kada je zakonom zabranjeno javno pogubljenje.
Lingči – smrt hiljadu rezova
Verovatno najbolnija metoda iako je teško oceniti pretpostavljala je polako odsecanje delova tela dok smrt ne nastupi u agoniji. Prakovana u Kini, metoda je zahtevala od krvnika da zaveže kriminalca na krst i uzastopno mu odseca prste na rukama i nogama, pa šake i stopala, uši, nos, a tek potom cele udove. Nakon teške muke osuđenik je umirao dekapitacijom ili ubodom u srce.
Što duža patnja
Onaj koji seče delove tela mora da brine o tome da pogubljenik što duže živi kako bi što više patio, a telo se seče iz još jednog razloga. Naime, prema učenju Konfučija, telo koje nije celo kod smrti, neće biti celo ni u zagrobnom životu – pa takva osuda nije rezervisana samo za ovaj svet.
Lutrija s noževima
Kod izvođenja samog pogubljenja, nije bilo određenog redosleda kojeg bi krvnik trebalo da se drži, već je sve pretvoreno u zabavnu igru za publiku.
Tako se u vreću stavljalo stotinjak različitih noževa, a svaki od njih bi na sebi imao oznaku za određeni deo tela ili organa. Potom bi se krenulo na izvlačenje i “rezuckanje” tj. sakaćenje. Ponekad je neko mogao da prođe i bolje i umre pre 1000 rezova, a primer toga su bogate porodice koje bi potplaćivale krvnike da nameste što ranije izvlačenje noža s oznakom srca, kako bi se njihov član manje mučio.
Edukacija za mučitelja
Postojali su posebni hramovi i institucije u kojima su se obučavali mučitelji, a presudno je bilo naučiti savladavanje veštine kako naneti što više rana bez prevremene smrti žrtve. Metodički su se radili rezovi usled kojih je dolazilo do amputacije određenih delova tela.
Primerena kazna?
Smrt od hiljadu rezova bila je namenjena onima s najvećim zločinima, dakle protivnicima konfučijanizma, masovne ubice, ubice roditelja, učitelja ili poslodavca, izdajnike… Oni koji su imali najveću krivicu dobijali su kaznu od tzv. smrti od tri dana, pri čemu se osuđenicima znao davati i opijum kako bi što duže izdržali mučenje i pri svesti doživljavali nove rane.
