Bespomoćni ljudi, žene i deca zatvoreni u kavezima ili pušteni da se šetaju u ograđenim prostorima zooloških vrtova gde posetioci mogu da ih hrane i "proučavaju". Antička istorija? Ne! Reč je o praksi koja je u "razvijenim" zemljama Evrope 19. i 20. veka bila svakodnevica!

 

Ne tako davno, u Briselu je 1958. godine još uvek radio poslednji “ljudski zoološki vrt”! I kao što danas odvedete decu da gledaju majmune, tigrove i lavove, tada je hiljade posetilaca buljilo u polugole Afroamerikance koji su terani da glođu kosti kako bi bili uverljivi “ljudožderi”, hranilo indijansku decu koja su prikazivana kao “čuda prirode” i podsmevalo se čitavim porodicama iz Azije i Južnog Pacifika koje su držane u kavezima.

A Brisel i nije bio jedini grad sa ovakvom “atrakcijom”! Reč je bila o ostacima prakse koja je u razvijenim zemljama Evrope 19. i 20. veka bila svakodnevica!

“Tata, tata, hajdemo da gledamo divljake!”

Smatra se da je prvu izložbu “divljaka” napravio Kristofer Kolumbo kada je u Španskom kraljevskom sudu 1492. godine izložio šest Indijanaca koje je zarobio na svom putovanju u Ameriku. Prvi poznati “Ljudski zoološki vrt” u Evropi otvoren je u Vatikanu u 16. veku kada je kardinal Hipolitus Mediči javno pokazao svoju “kolekciju” Indijanaca, Maora i drugih “egzotičnih” živih eksponata. 

Evropljanima se zabava izgleda veoma dopala jer su ovakve priredbe postale masovne, pa se na milione gledalaca okupljalo da gleda “divljake” u zoološkim vrtovima i cirkusima širom starog kontinenta – Od Londona i Barselone, do Brisela i Rima.

Svoju najveći popularnost ovaj nehumani vid zabave doživeo je u 19. veku. Ostao je zabeležen podatak da je samo “izložba” u Varšavi privukla skoro 300.000 posetilaca tokom ’80-ih godina 19. veka.

Obe Svetske izložbe organizovane u Parizu 1878. i 1889. godine sadržale su i “selo crnaca” (“Negro Village”). Preko 28 miliona ljudi došlo je da vidi oko 400 urođenika iz Afrike koji su držani u kavezima i kao takvi predstavljali veliku atrakciju Sajma.

Kako je mučenje ljudi prikazano kao “upoznavanje drugih kultura”?

 

Ako bi neko i pomislio da ovakav tretman ljudskih bića nije human, tu su bili vodeći svetski “naučnici” da ih razuvere i opravdaju postojanje “vrtova”. Naime, “ljudski primerci” i “živi muzeji” koristili su masovno u svrhe kolonijalističke propagande i naučnih teorija o takozvanim “rasnim hijerarhijama” tj. superiornosti belih “civilizovanih” ljudi u odnosu na “divljake”.

Dlakava žena iz Laosa, poznata kao Krao, tako je bila izložena krajem 19. veka kao “karika koja nedostaje” između čoveka i orangutana, a 1906. pigmej Oto Beng bio je izložen u kavezu za majmune u njujorškom zoološkom vrtu u Bronksu.

Postojanje “ljudskih vrtova” pravdano je i upoznavanjem drugih kultura i ljudi, ali niko nikada nije spominjao odnos i tretman koji su u njima imali imali “eksponati”.

Većina nesrećnika koji su prikazivani na ovim mestima prodavani su i seljeni iz jednog cirkusa u drugi kao roba. Bili su vezani lancima, prebijani zbog najmanje sitnice i hranjeni ostacima. Primoravani su da učestvuju u predstavama, a neretko su ih deca posetioci gađali kamenicama da vide šta će ljudi “iza ograde” da urade.

Mnogi “eksponati” umirali su od bolesti i iscrpljenosti.

Do pada interesovanja za ova morbidna mesta došlo je ’30-ih godina 20. veka, ali ne toliko zbog rasta svesti o pogrešnosti čitavog koncepta već pre zbog toga što su mase našle novi izvor zabave – bioskope! Poslednji “ljudski zoološki vrt” zatvoren je u Briselu 1958. godine. 

* Dopala vam se ova priča? Lajkujte nas na Facebook-u i vaša dnevna doza istorijskih zanimljivosti stiže!