Gradska štampa je tridesetih godina poklanjala važno pitanje javnom gradskom prevozu, pa je, kako je pisano, "rasterećenje uličnog saobraćaja važno, ako ne i glavno pitanje velikovaroškog saobraćajnog problema".

 

Analizirajući ovu temu u odnosu na velike gradove, list “Vreme” pominje da su velike svetske metropole u to vreme imale sličan odnos, pišu Novosti.

– Glavna prevozna sredstva velikovaroškog saobraćaja su metropoliten (podzemni električni vozovi), tramvaji, autobusi, automobili, fijakeri, motocikli i bicikli – beleže ondašnji novinari.

Posebnu pažnja bila je posvećena podzemnoj železnici.

– Metropoliten je specijalitet i neophodno prevozno sredstvo milionskih gradova (London, Pariz, Berlin) i ne rentira se u gradovima ispod milion stanovnika, a po mišljenju mnogih saobraćajnih stručnjaka ni u gradovima ispod dva miliona – pišu stari pripadnici “sedme sile”.

Interesantno, iako je uvrežen termin do današnjeg dana ostao “metro”, komšije u Bugarskoj su usvojile i do danas uvažile pojam “metropoliten”.

Logičan argument koji ističu ondašnji analitičari jeste da je “metropoliten” neisplativ za male gradove.

 

Uz žal za fijakerima koji su se postepeno povlačili sa gradskih ulica, kao i nemogućnost da se u značajnoj meri oslonimo na motocikle i bicikle, Beogradom 1937. godine dominiraju tramvaji, kojih ima 125. Grad u tom trenutku broji 310.000 stanovnika.

– U Beogradu tramvaji prosečno prevezu dnevno 150.000 putnika, autobusi 11.000, a automobili 15.000. U Berlinu koji ima 4,5 miliona stanovnika (1937. godine), putnike prevozi 3.000 tramvaja, u Beču koji nastanjuje 1,9 miliona žitelja – oko 2.400 tramvaja, a u Hamburgu 2.050 ovakvih vozila bilo je zaduženo za prevoz oko 1,6 miliona stanovnika.

1937. – pišu novine.

Stroga kontrola

Inženjer Dojčinović posebno naglašava mere koje Beograđani moraju da poštuju.

– Potrebna je najbrižljivija i stalna kontrola saobraćajnih organa nad svim “vozarima” i pešacima, kao i nad svima onima koji svojom nehatnošću stvaraju zastoj, zakrčenost i saobraćajne nezgode. Treba neizostavno da se povuku “konzekvence” – ističe Dojčinović.

Pitajući se da li problem u zakrčenjima saobraćaja postoji već u tom trenutku, inženjer Aleksandar Dojčinović čak postavlja pitanje koje vizionarski dopire do današnjih vremena.

– Zar u jednom gradu od tek malo više od 300.000 stanovnika sa preko 8.500 hektara, koji po prostranstvu može komotno da primi i milion i po stanovnika, ima i sme biti zakrčenosti saobraćaja od motornih vozila, kojih nema više od 8.000, ubrajajući tu privatne automobile i auto-taksije, tramvaje, autobuse, kamione i obična kola, dakle sva prevozna sredstva bez bicikala? – pita se on.

Iskusni inženjer u daljoj analizi savetuje da se svi moraju pridržavati saobraćajnih propisa i posebno naglašava da je jednog od proteklih dana u gradu bilo zabeleženo čak šest saobraćajnih udesa!

On tako savetuje da se obeleže pešački prelazi, da se “najstrože ima zabraniti vožnja levom stranom”, a da “sve vrste vozila, a naročito ona teretna, imaju se držati desne strane kolovoza, što bliže ivičnjaku”.

– Mora biti najstrože zabranjeno uskakanje i iskakanje putnika iz tramvaja i autobusa i trčanje za njima kada su u pokretu – zaključuje ovaj stručnjak.