Osuđivali su ih zbog "zločina" na vešanje, spaljivanje, obezglavljivanje... i to na pravim sudovima za ljude!
Kada je 1903. pisao svoju satiru “Jazavac pred sudom” Petar Kočić sigurno je znao za taj deo suludog ponašanja Evropljana tokom vekova. Prvi zvanično zabeleženi slučaj suđenja jednoj životinji potiče iz 1266. godine kada su vlasti naselja Fontne o Roz u Francuskoj osudili i pogubili svinju optuženu za to da je pojela dete.
Nisu to bile nikakve predstave, već pravi pravcati sudski procesi s konkretnim “zločinom”, optuženom životinjom, tužiocem, braniocem i sudijama.
Prva pominjanja suđenja životinjama potiču još iz 824. godine, da bi se nastavila sve do 18. veka. Sudije su promatrale kako se životinja ponaša na sudu, što se smatralo olakšavajućom ili otežavajućom okolnošću. Iz nekog razloga, posebno često sudilo se svinjama, ali po pravilu ne i divljim životinjama, jer se u ta jezivo neuka doba smatralo da su domaće životinje, tokom života među ljudima, trebalo da nauče da se ponašaju na društveno prihvatljiv način.
U slučaju iz 1379. godine, opet u Francuskoj, optužena su bila čak dva krda svinja, zato što su napala i ubila muškarca Perinoa Muea. Pritom su se na sudu razlikovale “ubice” od onih svinja koje su samo svedočile ubistvu. Kao problem se, međutim, pokazalo to što je nadstojnik samostana, pritisnut time što nije mogao sebi da priušti takav ekonomski gubitak kao što je pogubljenje tolikih svinja, pisao vojvodi od Burgundije da bi ga molio za pomilovanje onih koje su samo prisustvovale ubistvu.
Vojvoda je pokazao velikodušnost i pomilovao sve životinje, osim tri koje su lično počinile zločin. Danas zvuči ekstremno bizarno, ali životinje su osuđivali na iste smrtne kazne kao i ljude, čak i na iste zatvorske kazne. Zašto su baš svinje toliko stradavale, objasnio je 1906. godine E. P. Evans u svojoj knjizi “Kazneni progon i smrtna kazna nad životinjama”.
– Učestalost suđenja svinjama i smrtnih kazni nad njima bila je posledica toga što su u velikom broju imale punu slobodu da šetaju ulicama – naveo je.
Njihove žrtve najčešće su bila deca, u jednom slučaju otežavajuća okolnost je bila to što je svinja dete napala “iako je bio petak”. U slučaju iz 1394. jedna je osuđena na smrt vešanjem zato što je pojela posvećenu hostiju.
Evans je registrovao oko 200 slučajeva pogubljenja životinja; bikova, konja, jegulja, pasa, ovaca i, ne biste verovali, čak jednog delfina, što je vrlo zanimljivo jer on nipošto nije domaća životinja. Delfin je stradao u Marselju 1596. godine.
Kakvo je to bilo stanje uma pokazuje i to što su, na primer, pacovi često dobijali kazne da napuste neku kuću ili neko drugo mesto na kojem nisu bili poželjni.
Ali, umeli su Evropljani da pokažu i dozu razuma i saosećanja. U slučaju bestijalnosti iz 1750. magarica je na sudu proglašena žrtvom nasilja nad njom, a osuđen je ljudski počinitelj. Sud je još zaključio: “Uvek je pokazivala odlike čednosti, pristojno se ponašala i kod kuće i drugde”.
U 15. veku najslavniji branitelj insekata bio je izvesni Bartolomi du Šasenez, ovekovečen u filmu “The hour of the pig” (1993). Slučajevi su znali da traju mesecima, neki čak i decenijama, sud je često imao problema s dovođenjem optuženih, na primer, skakavaca koji su opustošili useve i slično. Ni Crkva nije stajala po strani, pa je pojedine životinjske “zločince” znala da kažnjava ekskomunikacijom.
