Bila je jesen 1945. Georg Sakheim imao je 22 godine, bio je američki vojnik i čekao je u Parizu da ga nakon žestokih bitaka u Francuskoj i Nemačkoj vrate u SAD kako bi nastavio svoj studije psihologije. Ali, sve svoje životne planove promenio je u jednoj jedinoj sekundi, kada je naišao na oglas kojim se traže prevodioci sa Nemačkog na predstojećim suđenjima nacističkim vođama za do tada neviđene ratne zločine.
Georg Sakheim je istog trenutka odlučio da se prijavi.
– Hteo sam da vidim ljude koji su bili u stanju da rade takve stvari. Hteo sam da razumem kako je tako nešto bilo moguće – objasnio je Sakheim za dokumentarac TV Artea.
Sakheim je bio savršen izbor i naravno da je dobio posao. Nemački mu je bio maternji jezik jer je rođen u Hamburgu 1923. u porodici nemačkog Jevrejina, novinara i dramaturga Artura Sakheima.
Georg je rođen zapravo kao Ruben Gabrijel, a Drugi svetski rat uveliko je preživeo isključivo zato što mu je otac naglo umro od infekcije slepog creva 1933. taman u trenutku dolaska nacista na vlast. Dečakova majka povela ga je sa sobom u Palestinu, da bi se ubrzo odselili u Njujork.
Tamo je mladić promenio ime u Georg i 1945. je mobilisan, baš na vreme da se stigne boriti protiv nacista za Keln i Ahen u redovima 104. divizije američke vojske. U april te godine bio je među onima koji su oslobodili zatočene iz vojnog postrojenja “Mittelbau-Dora” i tamo je, kaže, zauvek izgubio veru u ljudski rod, videvši izmrcvarene hodajuće ljudske kosture kako pružaju ruke prema vojnicima i stotine i stotine mrtvih poslaganih na ogmile.
Kako bi sebi objasnio što se u Nemačkoj uopšte dogodilo pa je uspela da upadne u nacističku provaliju, prijavio se za Nirnberška suđenja – 218 dana, 2630 dokaznih dokumenata, 27 kilometara tonskih zapisa i 7000 gramofonskih ploča na kojima se beležilo sve izrečeno u sudnici sa oko 600 ljudi.
Suđenje veka
Osim optuženih ratnih zločinaca, bili su tamo i novinari, prevodioci, sudije, službenici, osiguranje…
Erika Man, kći slavnog književnika Tomasa Mana, za London Evening Standard opisala je tada strategiju obrane optuženih.
Svi su govorili: ‘Strašno, strašno, strašno’ i objašnjavali da pravi krivci uopšte nisu u sudnici – Hitler, Borman, Himler, Heidrih – begunci, mrtvi i opravdano odsutni – zapisala je Erika.
Sakheim, danas 93-godišnjak, još uvek se seća utiska kada je, na primer, prevodio saslušanje Ota Ohlendorfa, zapovednika “Einsatzgruppen D” iz 1941. i 1942., koja je u SSSR-u pobila 90.000 civila.
– Bez ikakvog osećaja žaljenja ljudi poput Ohlendorfa pričali su o svojim zločinima. Onako kako bi neko drugi pričao o svom poslu. Ili o odlasku u lov. Sasvim nemarno, kao da je reč o uništavanju gamadi u kući. Pokušavao sam ostati miran, ali u sebi sam kuvao, osećao sam se fizički bolestan. Više puta mi je pozlilo – pričao je Sakheim u dokumentarcu.
Najgore mu je bilo, kaže, kada je prevodio svedočenje jednog čoveka koji je nastupao kao svedok obrane. Bila je reč o Rudolfu Hesu, zapovedniku Aušvica koji je 1947. i sam osuđen, potom i pogubljen.
– Stalno su ponavali: ‘Zapoved je zapoved!’ Niko od njih nije se osećao zbilja kriv ili odgovoran. To je bilo nepodnošljivo – ispričao je Sakheim.
Susret sa Geringom
Do 1. oktobra 1946. kada je objavljena presuda nekima od najgorih gadova koji su kročili planetom u modernom dobu, Sakheim je već bio u SAD-u.
Neki su taj trenutak odložili jer su bili teško bolesni, neki su počinili samoubistvo. Ali, ostalo ih je dovoljno da Sakheim tog dana namesti budilnik da ga probudi da može da sluša direktni radio prenos iz Nemačke – 12 smrtnih presuda, sedam zatvorskih kazni i tri oslobađajuće.
Sa svakom smrtnom presudom Sakheim je osetio olakšanje. Od tih 12, 10 ih je i izvršeno, jer se Herman Gering otrovao kapsulom cijanida. A baš za njega Sakheima veže niz posebno upečatljivih uspomena. U vrlo uskoj sobici Sakheim mu je stajao na raspolaganju tokom davanja iskaza uoči suđenja.
Dvojica čuvara uza zid kod vrata, Gering, njegov branilac, predstavnik tuioca i Sakheim.
Taj čovjek bio je zastrašujuć i govorio je kao da još uvek izdaje naredbe. On je tamo nastupao kao vođa svih optuženih, pokušavao ih je držati skupa, nije podnosio nikakvo protivljenje. Gering se smatrao najvećim, najboljim i najvažnijim u tom procesu – kazao je.
Taj čovjek, Raihmaršal i zapovjednik Luftvafea, u pokojem trenutku u sudnici mu je čak slao i poneki otvoreno neprijateljski pogled.
Konačno, koliko god je Nirnberg pravdi priveo samo šačicu iz cele genocidne i zločinačke mašinerije nacističkog zla, Sakheim smatra da je to suđenje ipak svet učinilo boljim.
