Beograd na sedam brežuljaka, dve velike reke i pod opsadom nekoliko vetrova, sa mnogo sunca i svetla i sa položajem koji je oduvek bio vratnica Balkanskog poluostrva, morao je imati burnu prošlost. Čitajući o lepoj prošlosti grada, sigurno pomislite - mora da je lepo bilo živeti u Beogradu u onim opuštenim godinama pre I svetskog rata, kada su beogradske kafane bile jedini izraz i oblik javnog života.
Skoro svaka kuća bila je opasana zidom ili kapijom koje su skrivale miran i patrijahalan život, bezbedan od graje i dešavanja na ulici. Život se odvijao u avlijama, a rodbina i komšiluk bili odmah tu – kapija do kapije. Svi ostali oblici komunikacije i druženja kretali su se kroz čaršiju i kafane.
Nušić o beogradskim kafanama
Čini se da je baš iz pera neprevaziđenog komediografa Branislava Nušića, do nas stigla slika pravog, “kao da ga je nacrtao” Beograda, s početka XX veka. O sjajnim uspomenama iz kafâna njegove mladosti ostavio je mnogo tekstova. Podsetimo se nekih njegovih komentara.
Hanove gde se sedelo na asurama u “turskom sedu”, zamenile su kafane sa stolovima i klupama oko njih. Na tim klupama, kaže Nušić, svašta se dešavalo: pogađali se zajmovi, zaključivali brakovi, pisale novine, prodavala imanja, pogađali radovi. Što se više grad razvijao, kafane su imale sve veći značaj u životu prostog naroda. Kao što je dobro poznato – prosečan Begrađanin uvek se zanimao za politiku i partiju, pa se tako oduvek vrlo živ partijski život odvijao u kafanama. Partije su imale u kafanama svoje klubove, čak i svoje kancelarije.
Kulturni život nije se mogao zamisliti bez kafane. Svaka inicijativa, sastanci od značaja za dalji tok kakvog književnog poduhvata, rađali su se za kafanskim stolom. Klubovi pojedinih organizacija, esnafa i udruženja, čak i radničke berze imali su tu uvek otvorena vrata. U zoru bi se u njima zaticali tesači, moleri, stolari, kovači. Poslodavci koji bi prošli tuda ne bi gubili vreme tražeći radnike – oni su spremno čekali u kafani.
Drumske kafane na periferiji zvale su se mehane. Poznate u gradu su bile: Vuletova mehana, Gospodarska mehana, Čedićeva mehana, Despotova mehana, a u njima je sedela specifična fela: seljaci koji bi odnosili na pijace voće, sir, mleko, živinu i trgovci robom.
Nušić se sa setom prisećao kako su ćevapčići (koji su iz Leskovca direkt preko Niša sa uživanjem dočekani u starom Beogradu) bili glavna stvar u gradu. A onda su, nažalost “kao i svi ostali mezetluci, zajedno sa kafanicama starog stila, sa čokanjčićima, džezvama za kafu, ciganskim orkestrom sa raštimovanim violinama i poderanim pevačkim grlima” stidljivo koraknuli unazad pred brzim vozom tempa novoga života.
“Bolje ime nije mogla poneti kafana u predgrađu pa da obeleži period preloma koji naše doba preživljuje. Dok su mondenski establismani sa egzotičnim imenima Palas, Luksor, Splendid, Ekscelzior suzbili iz centra naše prestonice stare kafane Kod Žmurka i Dardanele, mi smo se stari Beograđani mirili sa onim što novo doba mora sobom doneti. Brisali su se tragovi jedan po jedan, rušila se jedna po jedna kafana u kojoj smo mladost proveli. Sa nama zajedno otselili su se tamo, na periferiju, i oni klasični kasapski panjevi na kojima se sekirom čerečilo prase i jagnje, otselile su se i one prostrane, prljave i pregorele tepsije u kojima su krčkale krezle i škembići; otselile se i one čađave kastrole, u kojima se u crnoj masti, na ulici, pržile mekike i….sve, sve se povuklo tamo na periferuju, dok su ostali samo kao poslednji tragovi prošlosti ćevapčići i ražnjići. Novi vek je dakle počeo da prodire i na periferuju i nemilostivo razara tradicije i tamo gde su one našle svoje poslednje pribežište. I neće proći mnogo vremena pa će i tamo iščeznuti čokanji i pečenje s panja, a zacariće se melanži, kink-bajnovi, vermuti i oranžade sa slamčicom, džez-bande i dansizi. I tada će se izbrisati i poslednji trag života staroga Beograda i iščeznuće iz pamćenja onaj vedri, patrijahalni život prestonice koji je doduše imao mnogo primitivnoga u sebi, ali je imao i nečega srdačnoga, toploga” – Branislav Nušić u reagovanju na reklamu da se u predgrađu Beograda otvara nova kafana “Novi vek” u kojoj koncertira džez-bend i izvodi se dansing.
Neobični nazivi beogradskih kafana
I danas imena starih beogradskih kafana izazivaju pažnju i pitamo se zašto su se baš tako zvale.
Naročita imena beogradske kafane su dobile mestu na kome su postojale, bez namere da im to bude ime. Kafana Tekija se nalazila u blizini tekije na Velikoj pijaci pa su je tako i prozvali: Kafana kod Tekije. Isto važi i za ova imena: Topdžiska kafana, Astronomska kula, Ladno kupatilo, Čubura, Veliki basamaci, Narodna skupština…
Drugi način na koji su kafane dobijale ime bila je kakva oznaka ili predmet koji se u njihovoj blizini izdvajao. Na primer: Dva jablana ili Kod palidrvca (nalazila se u neposrednoj blizini prve naše fabrike palidrvaca, na Dorćolu). Kod tri šešira – tu je ranije bila radionica (fabrika) šešira gospodina Dimovića. Na kući su od lima bila izrezana tri šešira koja su simbolično predstvaljala firmu. I kad je fabrika prestala sa radom i umesto nje se otvorila kafana, ponela je isto ime, a simboli ostali isti.
Evo još nekih smešnih naziva: Čamdžijska kafana, P’ceto koje laje, Kod lepog izgleda, Tri seljaka, Seljančica, Tri ključa, Musa, Crni orao, Crni konj, Bosfor, Poslednji groš, Kod dva panja, Kod dva narednika, Kazel, Ostrvo Svete Jelene, Sablja dimiskija, Biciklista, Klanica, Daj dam, Kod sedmog kilometra, Kod pocepanih gaća, Tri bika, Babuna, Belo jagnje, Bums Keler, Dva tesača, Dva plovna, Dva tigra, Elita, Zlatna slavina, Zlatni opanak, Mladi Mavarin, Sedam čunova, Radnička kooperativa, Rascvetana višnja, Crni petao, Suvi đeram, Srebrni konj, Crni Arapin, Švajcarija, Štajnbruk.
Kuhinje starih beogradskih kafana
U želji da se pozovu turisti i istakne lepota prestonice, kafane su istovremeno bile i kafei i restorani. Ogroman napor je uložen u sve ovo, gazde, kafedžije i trgovci su pratili potražnju i navike ne samo naših ljudi, stalnih gostiju, već ponajviše stranaca koji su malo-malo dolazili poslom u Beograd.
Ko je god hteo da proba srpsku kuhinju, ali i evropske specijalitete, imao je veliki izbor. Srpska jela mogli su probati u kafanama Leskovčanin (danas Dom vojske) tada sa najvećom terasom u gradu; u kafanama Miško, Mladi varvarin, Tri seljaka, Toplica, Trandafilović. Ove su kafane nudile i muziku sa orkestrima i ciganskim pevačicama i svaka je napolju imala “parkirano taksi vozilo” – upregnutog konja u malu čezu.
U centru grada je moglo da se pojede i popije i koje evropsko jelo i piće u Restoranu Kneza Mihaila. Specijalitete od morskih riba i dalmatinska vina nudili su u ulici Kraljice Natalije u Dva ribara i Parobrodskoj restoraciji u Sava Mali. Na pristaništu su se služili obroci od rečne ribe iz Save i Dunava. Za ljude koji su uživali u francuskoj kujni postajala je kafana Mali Pariz u Birčaninovoj.
Meni jedne beogradske kafane
Specijaliteti su već nadaleko poznati: čorbe pileće, paprene i finog ukusa, pasulj s mesom, đuveč koji se pravio sa povrćem i više vrsta mesa ili sa ribom. Predjela: pite sa mesom, sirom ili spanaćem, sarma, kapama sa jagnjetinom, gibanica. Pečenja razna i roštilji, džigerice i bubci na žaru, guščije meso, pilav. Divljač je bila veoma zastupljena na jelovnicima beogradskih restorana.
Slatkiši: baklava i orasnice kao najomiljenije, od voća uglavnom jabuke iz južne Srbije i grožđe iz Smedereva. Sirevi, naravno-domaći.
Pića: crna vina iz Župe i iz Dalmacije, sremska vina i vermut iz Sremskih Karlovaca. Šljivovica i komovica iz južnih delova Srbije. Beograđani su uveli i običaj pozivanja gostiju na ručak ili večeru u restoran, mada će vam stari Beograđani reći da ipak najviše vole da gosta ugoste kod svoje kuće.
