Pre nego što je rekao sudbonosno "NE" Staljinu, Tito je bio na granici bankrota. A onda je, zahvaljujući velikoj količini zlata koju je dobio od "Nezavisnih sindikata Jugoslavije", uspeo da održi partiju i otpočne uspešnu i dugovečnu vladavinu.
Na pitanje kako je sačuvao svoju nezavisnost duha, Žan Pol Sartr je jednom odgovorio: “Imao sam dosta para i nisam ni od koga zavisio“.
Tu životnu mudrost, u nešto izmenjenoj varijanti, primenio je i Josip Broz Tito kada je došao na čelo Komunističke partije Jugoslavije. Počela je da se zakuvava situacija sa Staljinom, od Kominterne je stizalo sve manje novca, a KPJ su bila potrebna ozbiljna sredstva da bi nastavila svoje delovanje.
Novca jednostavno nije bilo i Tito je bio suočen sa mogućnoću propasti čitavog pokreta. Ako je želeo da okrene leđa Rusiji morao je da bude materijalno nezavisan.
Komunistička partija Jugoslavije jednostavno nije mogla da se finansira od skromnih priloga svojih članova.
A onda je Tito došao na ideju da vešto iskoristi popularnost među radničkom klasom i preko svojih ljudi koji su tada bili na čelu Nezavisnih sindikata izvuče veliku količinu zlata koja će biti presudna za njegovo dalju političku karijeru!
O čitavoj ovoj akciji pisao je Vladimir Dedijer u svojoj knjizi “Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita”. On navodi kako mu je hrvatski revolucionar Leo Mates, otkrio je kako je KPJ 1937. godine došla do veće količine zlata koja je pripadala Nezavisnim sindikatima.
Rukovodioci ove legalne sindikalne organizacije osetili su da se sprema diktatura kralja Aleksandra 1929. godine, pa su na vreme izvukli sve štrajkačke fondove i za tu ogromnu sumu novaca kupili zlatnike. Takođe su prodali svu imovinu Nezavisnih sindikata u svim gradovima Jugoslavije, i taj novac takođe pretvorili u zlato. Još pre 6. januara 1929. godine sakrili su zlato na bezbedno mesto – piše Dedijer i dodaje da je upravo Leo Mates dao ideju da se glavni deo tog blaga sakrije u produžetku jednog dimnjaka.
Pavle Pavlović, član partijske centrale i komunistički poslanik u Narodnoj skupštini, predao je Titu sve to zlato!
Ovaj ogromni kapital Broz je koristio tokom Drugog svetskog rata, a i kasnije. Dimnjak se pokazao kao sjajno skrovište! Gestapo i ustaše vršili su pretres kuće, tražeći ilegalce, ali zlato nisu otkrili.
– Kako kaže Leo Mates, Vladimir Velebit dobio je zadatak od Tita da pred rat prodaje zlatnike. Od tih para kupljene su dve kuće za partijske poslove u Zagrebu, automobil u kome se Tito vozio i drugo – tvrdi Dedijer.
Tito je naredio da se o skrovištu strogo vodi računa kako niko ne bi otkrio tajno skrovište ili dojavio Sovjetima za ovo zlato jer je KPJ i dalje primala ono malo novca koje je Kominterna slala s vremena na vreme.
– I ja sam učestvovao u prebacivanju poslednje pošte Kominterne u Zagreb, krajem 1940. godine. Kada je Tito razrezao oštrim nožem duplo dno kožnog kofera, osim pošte izvadio je i nekih 50.000 dolara. Taj novac razdeljen je svim partijskim organizacijama, pa su k meni dolazili Aleksandar Ranković i neki funkcioneri moleći me da na crnoj berzi prodam ove dolara po što višoj ceni, kako bi Partija dobila što više sredstava – zaključuje Dedijer.
