Šokantan slučaj zlostavljanja ovog deteta promenio je zakone u celom svetu...
Moje ime je Meri Elen Vilson. Ne znam koliko imam godina. Mama me bičuje i tuče skoro svaki dan. Nikad me nije poljubila. Nije mi dozvoljeno da se igram sa drugom decom i ne usuđujem se ni sa kim da razgovaram, jer da pokušam, sigurno bih dobila batine. Kad god mama izlazi, ona me zaključa u spavaću sobu. Nikad nisam bila napolju…
Bez sumnje, ove depresivne reči širom sveta izgovorilo je puno dece u slučajevima zlostavljanja koji se često prenose u medijima, a pitanje je koliko ih ima da nisu prijavljeni ili poznati policiji. Prema globalnim podacima, čak petero dece dnevno umre u svetu zbog direktnih posledica zlostavljanja.
Pre samo jednog veka, u svetu nisu postojali zakoni koji bi štitili decu od fizičkog zlostavljanja. Bolne kazne bile su deo tzv. vaspitnih metoda i samim tim jedini način rešavanja neposlušnosti, no one se često nisu svodile na “udaranje po guzi” već doslovno premlaćivanje. Roditelji su ih praktikovali slobodno, ne brinući se za to da bi i sami mogli biti kažnjeni.
Ipak, slučaj koji je promenio sve, bio je onaj sa Meri Elen Vilson iz 1874. a njegovi šokantni detalji pokrenuli su stvaranje pravnih lekova koji će kasnije štititi decu širom sveta, piše Vintidž njuz.
Njena svedočenja u sudnici Vrhovnog državnog suda u Njujorku promenila su percepciju javnosti i istakla važnost angažovanja društva kao važne prevencije zlostavljanja.
Zlostavljanje koje je promenilo sve
Mari Elen je rođena 1864. u siromašnoj porodici u Njujorku. Kada je njen otac umro, majka je pokušavala da othrani ćerku radeći brojne poslove sve do trenutka kada je shvatila da više neće moći da je izdržava.
Devojčica je dodeljena domu za nezbrinutu decu po imenu Meri Skor. Ovo je bilo samo privremeno rešenje jer kada je Meri Elen napunila dve godine, završila je u Gradskom sirotištu. Gradsko sirotište je dodelilo starateljstvo Tomasu i Meri Mek Kormak.
Kako se posle ispostavilo, par je dobio trajno starateljstvo zahvaljujući krivotvorenim dokumenatima. Sirotište je zahtevalo godišnje izveštaje o stanju deteta, ali Mek Kormakovi su bili nemarni po tom pitanju.
ZABORAVLJENO DETE: Ono što se dogodilo ovoj devojčici toliko je strašno da vam POSLE ČITANJA NEĆE BITI DOBRO
Ubrzo nakon što su dobili starateljstvo, Tomas je preminuo, Meri se preudala, a zatim preselila u stan koji se nalazio u ulici 41. Vest, mesto gde se svakodnevno odvijao horor za malu Meri i mesto gde se strašna priča napokon otkrila.
Komšije su prve posumnjale da se nešto neobično događa kao i da se staratelji ne odnose prema detetu kako bi trebalo. Komšinica, gospođa Konoli, zatražila je pomoć od lokalne crkvene radnice i istaknute članice zajednice, Ete Angel Viler, da proveri stanje u porodici.
Eta i gospođa Konoli uspele su da dobiju ključeve od stana u kome je bila zarobljena mala Meri tako što su prevarile domara.
Užas nad užasima
Ono što su videle i što ih je dočekalo bilo je toliko grozno da su teško pronašle reči kojima bi to opisale.
– Bila je neobično sitna, puno sitnija nego što bi dete njenih godina trebalo da bude. Izgledala je kao da ima 5, a ne 9 godina. Bila je u gomili posuđa sa stolicom ispod sebe, ribajući tiganje i činije kada smo ušle. Činija koju je dizala bila je valjda njene težine – ispričale su komšije.
U uglu prostorije je preteći stajao bič sa zaobljenim kožnim završetkom. Crveni ožiljci na rukama i nogama sirotog deteta, govorili su o tome da se bič često koristio.
– Najtužniji deo cele priče bio je izraz njenog lica. Izraz koji je otkrivao jad i očaj, lice nevoljenog deteta koje u svom životu nije proživelo ništa lepo – svedočila je Eta u sudnici.
Gospođa Viler je dodala kako je dete bilo očigledno teško zlostavljano, neuhranjeno i zanemareno. Žene su dete odmah požele da izvedu iz stana, ali Meri nije imala nijednu cipelu, iako je napolju bio zimski dan. Eta je otišla u policiju, ali tamo je ostala iznenađena nakon što su joj rekli da mora doneti dokaze zlostavljanja.
DEVOJČICA OSUĐENA NA PROPAST: Želela je samo da bude učiteljica, a doživela je SUDBINU GORU OD SVAKOG HORORA
Očigledno, svedoci Merinih ožiljaka i modrica nisu bili dovoljni. Eta je bila odlučna u nameri da pomogne Meri Elen pa je zatražila pomoć od advokata Henrija Berga. On je uspeo da nađe nove staratelje za Meri u toku suđenja njenim mučiteljima.
Svedočenje koje ledi krv u žilama
Kad je sela na klupu za svedoke, onako mršava i krhka, Meri Elen progovorila je tihim i tužnim dečjim glasom.
Moja majka i otac su mrtvi. Ne znam koliko imam godina, nemam nikakvih sećanja na vreme pre nego sam živela sa MekKormakovima. Bič je uvek ostavljao plavi i crni trag na mojoj koži. I sada imam te crne i plave tragove na glavi gde ih je mama napravila i posekotinu na levoj strani čela koja je od makaza. Udarila me je mazazama i posekla. Ne sećam se da me je iko ikada poljubio. Mama ne nikad nije stavila u krilo i pomazila. Ne znam zašto me je bičevala, mama mi nikad ništa ne bi rekla pre nego me bičevala. Ne želim ići natrag živeti sa mamom jer me jako tuče i to me jako boli – ispričala je devojčica.
Njena starateljka gospođa MekKormak je dobila zatvorsku kaznu od jedne godine.
Priča je dobila srećan završetak, jer je upravo komšinica Eta Viler postala Merina nova starateljka. Ona se se trudila da joj nadoknaditi svu ljubav i dobrotu koju je ranije trebala dobijati.
Iste godine, promenjen je zakon, a osnovano je i Društvo za zaštitu dece od nasilja, po čemu je sudska presuda postala revolucionarna prekretnica.
Što se Meri tiče, ona se potpuno oporavila i živela je dug i ispunjen život. Udala se i imala svoju decu, a i usvojila je jednu devojčicu iz doma. Umrla je 1956. u 92 godini života.
